Srbija se ne razvija ravnomerno

Pratim tmurne i nevesele tekstove Miroslava Todorovića i Radoša Bajića o gašenju naših sela. Pošto i sam provodim penzionerske dane u selu Dobrače kod Arilja, mogu da potvrdim da je sve baš tako. Mladi su se razišli, a stari će održavati imanja – dok budu mogli.

Istina, država raznim merama pokušava da stimuliše stanovništvo da ostane na selu i bavi se poljoprivredom i stočarstvom. Reklo bi se da nema opipljivijeg rezultata. Možda zbog toga što se leče posledice, a ne uzroci.

Kako bi trebalo da izgleda selo da bi mladi svet tu video svoju budućnost i egzistenciju, da bi tu odgajao decu? Otprilike onako kako izgledaju sela u npr. Nemačkoj i Švajcarskoj. Znam da mi teško možemo da se poredimo s njima, ali ne znači da ne treba da radimo na tome. Kao što znamo da, iako verovatno nikad nećemo ući u Evropsku uniju (u ovakvom obliku EU), treba da se razvijamo i dostignemo mnoge evropske civilizacijske tekovine. To znači da svako naselje treba da ima svu savremenu infrastrukturu – puteve, struju, vodu, kanalizaciju, internet... Pre svega komunikacije. I škole, zdravstvene ustanove, pa i kulturne, trebalo bi da su u razumnoj blizini. Ako već nije racionalno održavati škole za nekoliko učenika, trebalo bi da postoje školski autobusi.

I nije dovoljno mladim ljudima samo pokloniti kuće i smatrati da je posao gotov. Oni treba da stvore održivo domaćinstvo. Drugim rečima, treba da im se omogući da žive od svog rada na selu (ne mislim na onlajn poslove, nego na poljoprivredu ili stočarstvo). Čini mi se da je taj segment privrede u potpunom haosu (da li je kontrolisan ili nije – ne znam). Nema nikakve sigurnosti, otkupne cene poljoprivrednih proizvoda, mleka, mesa i slično, ne mogu da pokriju troškove rada, kao ni one za mehanizaciju, đubrivo, gorivo... Naš proizvođač ne može da konkuriše niskim uvoznim cenama tih dobara. Ako je državi u interesu da se u Srbiji odgajaju krompir, šljive, višnje, maline... onda bi trebalo da nađe neki mehanizam za zaštitu malih i srednjih proizvođača, posebno u vreme velikih oscilacija cena. Ne čuva se standard stanovništva uvozom jeftinih proizvoda, jer je posledica toga gašenje naših seoskih gazdinstava.

Zbog te nesigurnosti mladi odlaze u gradove tražeći sigurnije i lakše poslove (nisam siguran da li ih nalaze, osim ako imaju sreće pa nađu državni posao). Jedan od pokazatelja tog trenda je i „beogradizacija” Srbije. Od Beograda se pravi „grad-monstrum”, u kojem život postaje sve nekomforniji. Uprkos tome, u glavnom gradu se gradi kao nikada pre. Na mom Vračaru koristi se svaki kvadratni metar da se nešto podigne. Gužve su sve veće. A nadležni se i dalje hvale količinom izdatih građevinskih dozvola.

I dok Beograd raste, ostali gradovi i varošice stagniraju ili se smanjuju.

Srbija se prazni, umesto da se ravnomerno razvija.

Milan Markuš,
Beograd