Važna misija srpske vojne bolnice u Centralnoafričkoj Republici

Bangi – Punih devet godina najznačajnija zdravstvena institucija koja brine o zdravlju pripadnika misije UN, diplomatskog kora i drugih međunarodnih misija angažovanih u Centralnoafričkoj Republici jeste srpska vojna bolnica. Trenutno tamo služi petnaesta smena naših oficira, vojnika i medicinskih radnika.

Nedavno mi se ukazala prilika da posetim ovu duboko nesrećnu, a resursima bogatu zemlju, u kojoj kao da je vreme stalo krajem sedamdesetih godina prošlog veka, kad je svrgnut kontroverzni diktator Žan Bedel Bokasa. Od tada, pa do pre neku godinu, Centralnoafričku Republiku potresali su vojni prevrati, građanski i verski ratovi. Na osnovu Rezolucije SB UN 2149 iz aprila i septembra 2014. ovde je raspoređena misija MINUSKA, u okviru koje danas služi 14.400 vojnika, 3.020 policajaca i 108 oficira posmatrača.

Naša vojna baza „Morava” smeštena je u prestonici Bangiju. Na ulazu me srdačno dočekao komandant kontingenta pukovnik Nikola Mijatović i odmah me pozvao da mu se pridružim na ručku u kantini. Na meniju su bili paradajz čorba, bečka šnicla i ananas, koji tamo raste u izobilju. Raspoloženi kuvari kažu da još nisu odlučili šta će kuvati sutra i ističu da se unapred zna samo da se sredom obavezno kuva pasulj. Navode da se trude, koliko im okolnosti i specifičnosti podneblja dozvoljavaju, da našoj vojsci spreme domaća jela i tako bar simbolično ublaže udaljenost od porodice i rodne grude.

„Najveća iskušenja s kojima se susrećemo jesu udaljenost od porodice i Srbije, ali i nestabilno stanje bezbednosti u Centralnoafričkoj Republici”, priča potpukovnik Dejan Milikić dodajući: „Učešće naših vojnika u misijama UN ima dugu tradiciju. Od pedesetih godina naši ljudi su u mirovnim misijama i naše prisustvo ovde predstavlja samo kontinuitet našeg doprinosa čuvanja mira u svetu”.

Iz baze „Morava” u pratnji potpukovnika Milikića odlazim u bolnicu, nekoliko stotina metara dalje, na suprotnu stranu ulice koja nosi ime oca nacije Bartolomeja Bogande, katoličkog sveštenika koji je krajem pedesetih godina poveo borbu za oslobođenje od francuskih kolonizatora. Boganda nije dočekao da postane i formalni predsednik nezavisne države, jer je poginuo u sumnjivom padu aviona 29. marta 1959. U Aveniji Bogande smeštene su sve najvažnije institucije UN u Bangiju.

U bolnici me je dočekao njen načelnik, potpukovnik dr Zvonko Živaljević, jednako srdačno kao i pukovnik Mijatović u bazi „Morava”. Radni dan kad sam banuo nije bio naročito naporan, nije bilo hitnih i teških slučajeva, pa je osoblje bolnice moglo da mi posveti vreme i detaljno objasni i približi svoju zahtevnu misiju. Po važećoj klasifikaciji UN naša bolnica je „nivoa dva plus”, što znači da se u nju primaju pacijenti koji adekvatnu zaštitu i negu ne mogu da dobiju u ostalim bolnicima UN u zemlji. „Od 2020. godine naša bolnica je samoodrživa, što znači da sve funkcije ispunjavamo bez oslanjanja na UN u pogledu aparature i logistike”, navodi potpukovnik Živaljević.

Ističe i da najveći izazov za zdravstvenu ustanovu ovog tipa predstavlja masovno povređivanje, za koje navodi „da se trenutna smena, za razliku od prethodnih, za sada s njim nije srela”. Drugi važni zadaci, po načelnikovim rečima, jesu prevencija malarije i hirurške intervencije, kako iz domena ratne, tako i mirnodopske hirurgije.

Malarija predstavlja opaku i podmuklu bolest, za koju je važno da se s terapijom krene čim se pokažu simptomi i u tom slučaju može biti pobeđena već za tri do četiri dana. Zbog toga je važno na vreme uraditi test, a ozbiljan problem može da predstavlja to što se temperatura može pojaviti u periodu do šest meseci. Nemoguće je razlikovati malaričnog od običnog komarca, kao ni njegov ujed. Iako je SZO prvu vakcinu protiv malarije uvrstila u zvaničan spisak lekova još pre dve godine, a drugu pre nekoliko meseci, još nema konkretne potvrde njihove pune efikasnosti i šire primene. Po nekim procenama, od malarije u Africi godišnje umre oko 600.000 ljudi, a osnovni razlozi su neblagovremeno otkrivanje i odsustvo lekova.

Anesteziolog dr Vladimir Milić je vođa našeg AMED tima, zaduženog za evakuaciju ranjenih i teško obolelih. Zajedno s dva tehničara znao je da malim avionom poleti u džunglu i sleti na zemljanu pistu i odatle rukovodi evakuacijama obolelih od cerebralne malarije i krvarenja u mozgu. Kaže da nije učestvovao u evakuacijama teško ranjenih, za razliku od naših lekara u prethodnim smenama medicinskih timova, što nam posredno govori da se poslednjih godina situacija u Centralnoafričkoj Republici polako stabilizuje.

Načelnik hirurškog modula potpukovnik dr Dragan Ristić, kome ovo u Bangiju nije prva smena, navodi da su mu ranije najteži izazovi bili operacije od prostrelnih rana i povreda uzrokovanim minsko-eksplozivnim sredstvima. S ponosom ističe da su mu svi pacijenti preživeli i da su upućeni na dalju rehabilitaciju u bolnicu „nivoa tri” u Ugandu, odnosno u bolnicu „nivoa četiri” u Keniju.

Svi moji sagovornici i ostali pripadnici naših mirovnih snaga sa kojima sam razgovarao uputili su članovima svojih porodica poruku da ne brinu i da pored ozbiljnih iskušenja, opasnosti i izazova koje prate njihovu složenu misiju dostojno brane čast i ugled srpskog vojnika.