Od meteorskog uspona do otkaza

 Od pokretanja do danas, evo već 120 godina, „Politika” svedoči o događajima kod nas i u svetu, kao i o ljudima u tom dugom istorijskom periodu, o kojem su ispisani milioni knjiga, objavljeni milioni dokumenata, analiza i tumačenja, o vremenu u kojem su prevrtani svetovi i ostvarivani teško pojmljivi prodori čoveka u nepoznate, tajnovite predele Zemlje i dubokog svemira. S milionima objavljenih stranica „Politika” je i sama jedna kolosalna biblioteka, riznica koja stoji rame uz rame s drugim dugovečnim dnevnim listovima Evrope i sveta.

Uprkos tome, zanimljivo, o „Politici” i njenoj ulozi u ovdašnjoj kulturi napisano je malo knjiga, pogotovo je malo svedočanstva koja bi iznutra, iz same redakcije, govorila o fenomenu ovog lista, o svakodnevnom ritmu u kojem je stvaran, o harmoniji, ali i o nužnim unutrašnjim napetostima, kao i o sudarima lista s okruženjem, pogotovo onim koje u proteklih 120 godina oličava uvek nezajažljiva vlast.

Utoliko su vrednija svedočenja Vladimira Dedijera s kojim sam svojevremeno razgovarao i o „Politici” iz tridesetih godina prošlog veka. Podsećanje na verovatno najpoznatijeg srpskog i jugoslovenskog istoričara podstaknuto je i zato što će baš ovih dana (4. februara) biti 110 godina od njegovog rođenja, tako da se na neki način 1904. i 1914. slivaju u ovu 2024. godinu.

U ondašnjem Beogradu, u uticajnim krugovima, već se odranije znalo za spisateljski talenat mladog Dedijera, što mu je uz oslonac na veliki ugled pokojnog oca Jevta Dedijera otvorilo put da 1932. započne šegrtovanje u novinarstvu, u najuglednijem i najuticajnijem ondašnjem dnevnom listu, u beogradskoj „Politici”. Imao je osamnaest godina i početak nije obećavao ništa dobro. Usmeren na neke „baš nikakve” zadatke, tokom prvog meseca je čak tri puta dobijao otkaz. Zahvaljujući prijateljima oca Jevta, direktor „Politike” Jovan Tanović saglasio se s predlogom da tom žutokljuncu bude pružena još neka prilika.

Redakcija ga je uposlila na kriminalističkoj hronici, kada su „Politici”, kao opozicionom listu, bile uskraćene informacije iz službenih izvora, inače dostupne vladinom dnevniku „Vreme”. Pošto su kriminalističke hronike bile najčitanije, našavši se pred velikim izazovom, našao je rešenje. Trčao je na železničku stanicu i krišom iz paketa lista „Vreme” koji se upućuju u unutrašnjost izvlačio jedan primerak, a onda je redakciji „Politike” diktirao, razume se preoblikovane, vesti o kriminalu. Kolege iz konkurentskog „Vremena” brzo su otkrile šta radi i nasrnule na Dedijera, koji mi je kroz grohotan smeh govorio da je „jedva sačuvao živu glavu”.

Oštrouman, načitan, spreman na rizik, već tada talentovan za poslove organizacije, izrazito komunikativan i blizak s običnim svetom, brzo je stvorio „veliku mrežu obaveštajaca” među kočijašima, prevoznicima mrtvačkih sanduka, bolničkim čuvarima i medicinskim sestrama, među nosačima, ljudima čija je svakodnevica život na ulici. Oni su se utrkivali da mladom reporteru jave o ubistvima, požarima, različitim nesrećama, o porodičnim tragedijama i sličnim temama o kojima je čitateljstvo htelo da sazna što više.

Konkurentsko „Vreme” nije moglo da odgonetne taj nagli uspon crne hronike u „Politici”, gde su se uporedo pitali kako to mladi reporter dolazi do izvanrednih vesti koje su potvrđene kao istinite. Svoju tajnu Dedijer je ubrzo morao da izloži pred strogim „sudijom”, uvaženim urednikom „Politike” Dobricom Kuzmićem. Čuvši objašnjenje, prezadovoljan onim što je čuo, Kuzmić je odredio tarifu za Dedijerove „obaveštajce”, kako im početnik ne bi davao pare od svog honorara. Kuzmić je kategorisao vesti po značaju i vrednosti: najviše je odrešio kesu za najsenzacionalniju vest, za vest druge, treće i nižih vrsta, nagrada je, razumljivo, bila manja.

Posebnu pažnju, pogotovo kao brucoš Pravnog fakulteta, mladi reporter je posvećivao izveštavanju o sudskim sporovima, s razvijenim osećajem da će neko suđenje pružiti pravi materijal znatiželjnim čitaocima. Tako je u jednoj prilici pratio proces zbog silovanja. Pošto je sudija smirio dve velike, suprotstavljene grupe seljaka, obratio se jednoj od njih i upitao: „Jeste li vi tužena strana?”. Oglasio se neki brka: „Ne, mi smo j…na strana!”

Ova poslastica objavljena je samo na stranicama „Politike”, a sličnih je, na zadovoljstvo čitalaca, bilo još. Novinarski šegrt ubrzano je sticao ugled ne samo među čitaocima, nego i u redakciji, pošto su starije kolege prepoznale dragulj koji treba brusiti bacanjem u nove vatre.

Zahvaljujući tome, redakcija ga je kao dvadesetogodišnjaka poslala 1934. u Sloveniju, kao glavnog dopisnika. Vrlo brzo je uspostavio bliske odnose s krugom naprednih, mladih slovenačkih intelektualaca i izgradio bliskost s „ljudima iz naroda”, zahvaljujući istančanom sluhu za njihove muke, tegobe i potrebe. Dopisnički posao obavljao je na zadovoljstvo redakcije, zbog čega je posle nekoliko meseci pala odluka da ga suoče s novim izazovima.

Redakcija ga je uputila u Poljsku, odakle se samoinicijativno uputio u Dansku, onda u Norvešku, u Oslo, o čemu je obavestio redakciju. Urednici i vlasnici „Politike” bili su prezadovoljni iskazanom spremnošću mladog saradnika da donosi samostalne, po list više nego dobrodošle odluke. Uverili su se da je dvadesetjednogodišnji mladić već „pečeni reporter”, te mu je stigla važna vest od direktora „Politike” Vladislava Ribnikara: redakcija ga za platu od pedeset funti, kao dopisnika lista, šalje u London, gde je ostao do kraja 1935, kada ga je na tom zadatku nasledio trinaest godina stariji Predrag Milojević, već iskušan u izveštavanjima iz inostranstva.

Blistava novinarska zvezda Vladimira Dedijera i po povratku u Beograd dobijala je dodatni sjaj. U vodama Jadranskog mora, posle teške potere koje se konkurencija nije setila, kao ribar, zajedno s čuvenim foto-reporterom „Politike” Aleksandrom Simićem, u avgustu 1936. presreo je britanskog kralja Džordža Osmog i njegovu ljubavnicu gospođu Simpson, što je bila senzacija, emitovana preko „Politike” i u svet. Posle toga je kao dopisnik lista, preko Pariza, otišao u građanskim ratom zahvaćenu Španiju.

Po povratku u Beograd počeo je da objavljuje reportaže s Pirinejskog poluostrva, tiraž lista je rastao, pošto su ti tekstovi svedočili o ogorčenoj borbi republikanske Španije da se suprotstavi pobunjeniku, generalu Franku, koga su podržale nacistička Nemačka i fašistička Italija.

Vlast je presudila da je ovim tekstovima Vladimir Dedijer prevršio svaku meru. Vlada Milana Stojadinovića, preko ministra policije popa Korošeca, snažno je pritisla redakciju lista. Dedijeru je zabranjeno da piše o Španiji, a njegovi nastupi na javnim tribinama po zemlji samo su dodatno vodili „razrešenju” njegovog slučaja.

Izbačen je iz „Politike” 1. maja 1937. godine, što je događaj kojem se u svojim svedočenjima vraćao dok je bio živ. Uvek je pominjao da je policija istog dana iz „Politike” izbacila i Živojina Balugdžića, Otona Krstanovića, Čedu Kruševca i Aleksu Markišića.

Znanja o „Politici” i njenoj prošlosti bila bi mnogo bogatija da su i neki drugi izuzetni saradnici „Politike” za sobom ostavili svoja svedočenja.