Poljaci u pariskom supermarketu

To veče iz pozorišta izašao sam prilično razočaran. Na putu do kuće svraćam po „hleb i vino" u jedinu samoposlugu u kvartu koja ostaje otvorena do kasno u noć. Nekim čudom tamo imaju jedan pristojan puljanski primitivo koji i od podgrejane večere zna da napravi banket.

U prodavnici još od vrata nailazim na dve mlade Poljakinje,  turistkinje u Parizu. Jedna je crnka, a druga plavuša. Obe su lepe i nekako vesele. Malo prisluškujem njihovu supermarketsku konverzaciju, koliko da ustanovim šta mi je ostalo od poljskog koji u mojim ušima i dalje šušti kao svila, a kojeg sam nekad dobro razumevao. Ubrzo nastavljam za svojom poslom.

Kad stignem do automatskih kasa, Poljakinje već plaćaju, a crnka uz to i nešto čavrlja s jednim mladim poljskim beskućnikom. Mi, slučajna publika, osećamo oblak međusobne oprezne simpatije koji ih okružuje.

Ona je tu na proputovanju, a on je već afirmisani pariski klošar. S par drugara mota se po kraju već više od godinu dana. Malo prose a više piju. Imaju oko 25 godina, a lica su im nekako tipično poljska - prepoznao sam ih i pre nego što sam čuo njihov šuštavi govor.

Dok stadoh u red prijateljsko zemljačko ćaskanje već se završavalo. Čujem kako ga crnka prilično naivno pita radi li, ali njegov odgovor ne uspevam da razumem. Zahvaljuje joj za nešto... Možda mu je dala neki evro ili mu je bila dovoljna i lepa reč.

Devojke su platile i odlaze, a on se okreće prema nama koji smo u redu, verovatno ne želeći da ponovo ukrsti pogled sa svojom crnokosom sagovornicom.

Dok plaća bocu vina mučeći se s mašinom koja uporno odbija njegovu zgužvanu novčanicu iz očiju mu frcaju suze. Plače iz dna duše. Na licu mu nije tuga već neki strašni, abisalni očaj. Zar je ovako morao da je sretne?

Dok se vraćam kući iz sećanja mi izranja doživljaj s retrospektive Dušana Makavejeva od pre par godina u jednom bioskopu u Latinskom kvartu. Na programu je bila "Nevinost bez zaštite". Napuštajući salu jednom iz grupice lokalnih studenata otima se uzdah : Quelle chute - Kakav rasplet!

Baš tako, kakav rasplet, ponavljam samom sebi, začuđen.

N. Ercegovac