Poljacima se ne žuri u armiju

Poljaci koji su u životnom dobu odgovarajućem za služenje vojnog roka sve manje su spremni da uzmu pušku u ruke i deo svog života posvete očuvanju bezbednosti otadžbine. Istini za volju, malo su se „omamili” raspadom nekadašnjeg Varšavskog pakta (1955–1991) i brzometnim ulaskom u NATO i Evropsku uniju, ali nadležni u prestonici su odlučili da ih malo „prodrmaju”. U tom smislu čak su i izdvajanja za jačanje poljskih oružanih snaga podignuta na više od četiri odsto bruto nacionalnog dohotka.

Blizina rata u susednoj Ukrajini zagovornicima jačanja odbrane samo je išla u prilog. Kako se ispostavilo, poljske vlasti su jedva dočekale da armiji Volodimira Zelenskog doture svoje naoružanje zaostalo iz sovjetskih vremena. Izgleda da im se ovaj posao osladio pa su susedu počeli masovno da prosleđuju i ono što su za svoje potrebe dobili sa Zapada. Da li su to činili po nečijem izričitom zahtevu ili su u svemu videli dobru priliku da zarade, tek bi trebalo da izađe na videlo.

Naoružavanje poljske armije omogućilo je pojedinim kompanijama lep profit, a to brine ovdašnju javnost i nadležne službe. Kao prvo, nametnulo se pitanje koliko su ugovori o kupovini vojne opreme, pogotovo one iz inostranstva, zaista saglasni potrebama armije koja teži da bude najjača u EU. Naime, kako prenose ovdašnji mediji, mnogo toga što je dogovoreno nije i sprovedeno, ili se s realizacijom uveliko kasni. Ovo se jednako odnosi na vazduhoplovne snage kao i na artiljerijska oruđa. Primer Ukrajine koja stalno muči muku s nedostatkom vojne opreme za Poljake je vrlo jasna opomena.

Zemlja predsednika Andžeja Dude spada, nažalost, u red onih koje su izgubile sve ratove u 20. veku. Kako podsećaju enciklopedije, Poljska, koja je 1569. s Litvanijom formirala veliku i moćnu uniju, u ratovima protiv Švedske i Rusije u drugoj polovini 17. veka gubi veliki deo teritorija. Krajem 18. veka već je podeljena između Rusije, Austrije i Pruske i prestaje da postoji kao država. Od 1863. godine postaje ruska provincija i predmet intenzivne rusifikacije.

Ni nezavisnost koju je stekla 11. novembra 1918, po okončanju Prvog svetskog rata, nije dugo trajala. Prekinuta je agresijom Hitlerove Nemačke 1. septembra 1939. Po oslobađanju od strane jedinica sovjetske Crvene armije i okončanju Drugog svetskog rata pada pod uticaj istočnog suseda da bi kasnije svoju „nezavisnost” sprovodila u okvirima Varšavskog pakta (1955–1991).

Po raspadu istočnog vojnog saveza ponovo se probudila nada Poljaka da bi mogli da ostvare sopstvenu državu. Ali put za to morao je biti pronađen novim pokoravanjem svetskim moćnicima. Ovaj put to su bili Evropska unija i NATO. Sve to uticalo je da današnjih više od 38 miliona Šopenovih zemljaka počnu da razmišljaju kako od njih samih malo šta zavisi.

Vremena se menjaju, svet se nalazi na putu novog prekomponovanja moći i uticaja. Poljska s pravom želi da bude zemlja koja se pita. Na ruku joj ide činjenica da je prvi sused i iskonski protivnik – Nemačka, dobro uzdrmana dešavanjima nastalim nakon eksplozije dva velika gasovoda kojima su jeftini energenti ovamo stizali iz Rusije. Na sve se nadovezao sukob u Ukrajini i odluka EU da istočnom susedu uvede ekonomske sankcije i sebe uvali u velike probleme.

Nastupio je i trenutak kada je uzdanje u zajedničkog vojnog zaštitnika – NATO, postalo nesigurna karta. Uz to je zahtevalo i vid žrtvovanja koje prosečan Poljak nije sprema da prihvati. Ukratko, kako pišu mediji, građani velike centralnoevropske zemlje nisu spremni da na sebe navuku uniformu i prihvate se oružja. Svakodnevni izveštaji s ukrajinskog bojišta ne pružaju baš mnogo utehe. Kako god bilo, plan o stvaranju armije od 230.000 ljudi mnogi ovde ocenjuju kao – preambiciozan.

Protekla godina bila je za Poljsku veliki izazov. Promenjena je vlada, javila su se otvorena sporenja o politici odbrane, finansija, bezbednosti uopšte, počelo je potpisivanje sumnjivih ugovora o isporuci preskupog naoružanja iz zemalja Zapada. Afere su počele da potresaju zemlju koja je odlučila da se vrati sećanjima na moćnu Poljsko-litvansku uniju.

Trenutno se poljska armija nosi s nekoliko ozbiljnih izazova. Reč je, pre svega, o kadrovima. Naime, primetan je veliki prelazak stručnih ljudi u civilnu službu. Prema podacima koje iznose mediji, od januara do novembra prošle godine 8.947 profesionalnih vojnih kadrova otpušteno je, od čega njih 62 odsto bez prava na penziju. Još 4.834 takva čekaju odlazak u civilstvo već ovog meseca. Popuniti nedostajuća radna mesta, pa još i pojačati vojni sastav neće biti lako. Stručnost se ne stiče prostim regrutovanjem. Za to je potrebna ozbiljna obuka. Ukrajina kojoj je iz Poljske do sada poslata vojna pomoć vredna 3,5 milijardi evra i ovde je dobar primer.