Nesvakidašnja izložba u Pradu

Nesvakidašnja izložba čeka sve koji se do početka marta nađu u Madridu. U Pradu, jednoj od najposećenijih svetskih kuća umetnosti, u toku je postavka pod nazivom „Obrnuto” i reč je o konceptu koji se ne sreće često – pred publikom nisu izložene dobro poznate slike spreda, onako kako su nam i prepoznatljive, već su pred nama njihove poleđine. Tako je popularno delo Dijega Velaskeza „Mlade plemkinje”, takoreći jedan od zaštitnih znakova muzeja, predstavljeno s naličja.

Kako izveštava Gardijan, među autoportretima Goje, Rembranta i Van Goga nalazi se neobičan prikaz monahinje na slici čiji okvir svedoči da su je nacisti zaplenili, a tu je i pet pohabanih drvenih greda sa originalnih nosila Pikasove čuvene „Gernike”. Kako je objašnjeno, zamisao kustosa je da usmeri gledaoca izvan površine umetničke slike i da ga podstakne da zaviri u njene tajne, priče i značenja.

Prema rečima direktora Prada, Migela Falomira, ideja za celu priču krije se upravo na početku teksta pomenutoj Velaskezovoj slici, u kojoj Velaskez zapravo gleda u posetioce iza ogromnog platna na kojem radi.

„Izložba ima za cilj da nas podseti na nešto što bi Velaskez takođe želeo da razmotrimo, a to je da u umetnosti – a posebno u slikarstvu – nije suština samo u samoj slici”, rekao je on.

Umetnička dela su trodimenzionalna. Kada se fokusiramo isključivo na sliku, koja je reprodukcija datog trenutka zamrznutog u vremenu, dobijamo neke informacije, ali postoji još jedan fokus, a to je sve ono što delo znači kao objekat, dodao je Falomir, poredeći sagledavanje slike u celosti sa arheološkim otkrićem u kome svaki sloj ima svoju storiju da ispriča.

On izložbu upoređuje i sa Alisinim avanturama u zemlji čuda – „kao da ulazite u drugu dimenziju koje nema, u dimenziju koja je skrivena, ali koja je izuzetno važna i koja je deo posla kao i prednja strana”.

Kustos Migel Anhel Blanko odlučio se za 105 dela iz Prada i 29 iz drugih međunarodnih muzeja i kolekcija i postavio ih u prostorije čiji su zidovi obojeni u crno kako bi stvorili atmosferu koja nalikuje misteriji.

Neki od radova se mogu videti sa obe strane, neki su postavljeni tako da im je prednja strana nedostupna skroz kako bi se bolje prikazale poruke, pečati i skice koje krase njihove poleđine, a koje su inače skrivene od javnosti.

„Slike su oduvek bile okačene regularno i tu nema šanse da ljudi bace pogled na to šta se krije iza slike i tu je obično zabranjeno da se publika približi objektima”, rekao je Blanko i istakao za britanski list:

„Ponekad su poleđine slika zapečaćene plastikom kako bi se sprečilo prodiranje prašine. Pristup poleđini slika je privilegija koja se daje samo restauratorima, konzervatorima, ovlašćenim istraživačima, transportnim kompanijama i kadrovima – i očigledno umetnicima.”

Ovaj kustos, koji je ujedno i umetnik čija su tri dela izložena na postavci, kaže da ovakav prikaz slika omogućava gledaocu da uživa i da ih razume u potpunosti i kao slike i kao objekte, koji imaju svoju istoriju o kojoj uglavnom nemamo informacije, pri čemu one mogu dodatno delo da stave u novi kontekst.