Rešenja umesto optužnica

Iz ovih ili onih razloga za Srbiju više neće igrati Vujasinović, Savić, Ikodinović, Šapić, Ćirić i Šefik. Generacija koja nam je u poslednjih desetak godina donela neizmerno radosti je rekla zbogom reprezentaciji.

Odlazak takvih asova nije lako preboleti. Na prirodno pitanje šta će biti posle njih odgovor otežava i stanje u našem vaterpolu obelodanjeno nedavno iz ugla Ćirića i Šapića, a donekle i predsednika saveza Sovrovića.

Svrha ovog teksta nije da se upušta u istragu da li su u pravu oni koji prozivaju ili prozvani. Takve stvari ni na sudu nije lako utvrditi, a pogotovu što za vaterpolo, pa i naš sport, uopšte nije važno da se vreme, snaga i ljudi troše na međusobne optužbe, pravdanja i tome slično.

Zavladalo je shvatanje da je naš vaterpolo u krizi. Ima li ikog na svetu bez problema?

Srbija kao samostalna na međunarodnim takmičenjima učestvuje poslednje tri godine. Bila je evropski prvak 2006. i vicešampion 2008. Na Svetskom prvenstvu 2007. je zauzela četvrto mesto, a na Olimpijskim igrama 2008. treće. Sve tri godine je pobeđivala u Svetskoj ligi.

Poređenja radi Hrvatska se za to vreme dokopala samo jedne medalje – istina zlatne na Svetskom prvenstvu, a kao svetski prvak ove godine je ostala bez medalje na oba velika takmičenja (Evropsko prvenstvo i Olimpijske igre). Ali, niko ne kaže da je ona u krizi.

Mađarska je pobedila u Pekingu. Ali, to joj je prvo zlato od Atine 2004. Međutim, niko nije pričao da je bila u krizi.

Ima mišljenja da nam se raspada reprezentacija, jer su otišli glavni igrači. Ali, smena generacija je neminovnost, pa taj zadatak stoji i pred olimpijskim pobednicima Mađarima, i svetskim prvacima Hrvatima.

Međutim, ko će da nasledi naše asove? Preživeo je naš vaterpolo i kad su otišli Sandić i Janković, i Rudić i Belamarić, i Milanović i Šoštar, pa mora da preživi i sada, jer i sada ima ko da preuzme štafetu.

Nema razloga da se sumnja u mogućnosti Vanje Udovičića, Filipa Filipovića, Andrije Prlainovića, Duška Pijetlovića, Živka Gocića, Slobodana Sora, Nikole Rađena, pa Branislava i Stefana Mitrovića... Neki Šaponjići, Stefanović, Komadinić, Radović, Miličić, Vapenski, Ranđić, Marković, Petković, Ćuk, Živojinović, koji su iz juniorskih reprezentacija, osvajača medalja na evropskim prvenstvima (Beograd i Istanbul), ovde izdvojeni metodom slučajnog uzorka, a ne po nekom rangiranju, takođe daju nadu da imamo čemu da se nadamo.

Istina, može da se desi da neko vreme ne bude zlata. Ali, nema reprezentacije na svetu kojoj je bilo koja medalja zajemčena. Bilo je sušnih godina i u vreme one Jugoslavije.

Najtanji smo s klubovima, iako naš prvak s pravom cilja pobednički trofej u Evroligi. Pre dve godine je s poletarcima bio treći (u polufinalu je izgubio na penale od dubrovačkog Juga, koji je tada branio titulu evropskog prvaka osvojenu u svom bazenu), a ove je poklekao u četvrtfinalu, opet na penale, uz napomenu da je zbog kršenja klupske discipline u Zagreb, na megdan Mladosti, otišao bez jedne od svojih uzdanica Filipa Filipovića. Sada ta ekipa, pojačana Vujasinovićem, Sorom, Vasovićem i Mirkovićem, zaista nema razloga da pati od skromnosti.

Ali, Partizan u odnosu na sve ostale naše klubove je kao nebo i zemlja. To što je jedan klub jači od drugih ne mora da bude kobno. Recimo, u nemačkom fudbalu već 40 godina vlada Bajern.

Naši vaterpolo klubovi treba da smanjuju svoj zaostatak za Partizanom, a ne da se on spušta na njihov nivo. E, to je zadatak za vaterpolo organizaciju u Srbiji.

Ona ne treba da jadikuje nad nedostatkom bazena, igrača, stručnjaka, sportskih radnika, ulagača, dobrih ljudi, nego da okrene list i počne da beleži predloge kako da se ti problemi rešavaju. Što bude više borbe mišljenja, a manje borbe ljudi zaključci će biti bolji. A onda, s gotovim rešenjima, može da se pokuca i državi na vrata, da se pozove u pomoć Olimpijski komitet, itd.

Umesto optužnica potrebna su rešenja. Do njih će se i doći ukoliko u Vaterpolo savezu Srbije ne pobedi malodušnost.