Srbija između EU i Rusije

Bez namere da arbitriram u polemici između prof. dr Miroslava Kuburovića i penzionera Čedomira Ilića, osvrnuću se na neke argumente koje je profesor Kuburović naveo u svom pismu objavljenom 24. januara 2024. godine.

U prilog svom mišljenju da vlast treba bolje da usklađuje politiku s EU, što je trebalo da se izrazi kroz ekspresno uvođenje sankcija Rusiji, profesor Kuburović, uz isticanje činjenica o ekonomskoj povezanosti Srbije sa zemljama EU, tvrdi da je „Srbija u svojoj istoriji pretežno bila okrenuta Zapadu”. Tome dodaje i tvrdnju da su dinastije Obrenović i Karađorđević vodile prozapadnu politiku, angažovanje stručnjaka iz Francuske i Češke podizalo Vojno-tehnički zavod u Kragujevcu i šta je sve Francuska učinila za Srbiju i njenu vojsku u Prvom svetskom ratu.

Ako je za profesora argument u prilog EU to što je Francuska, kao jedna od vodećih država unije, u Prvom svetskom ratu pomogla Srbiji, onda ne bismo mogli da zanemarimo ni činjenicu da su države koje su tom ratu napale Srbiju članice EU. Ali, ako ostavimo po strani Prvi svetski rat, a s njim i Drugi, i postupimo prema preporukama sa Zapada da se umesto prošlosti okrenemo budućnosti, pa zarad toga zaboravimo i na činjenicu da je NATO 1999. godine izvršio agresiju na SR Jugoslaviju, nikako ne možemo da zaboravimo na aktuelne posledice te agresije.

Mislim, pre svega, na činjenicu da na Kosovu i Metohiji Zapad skoro dovršava svoj projekat stvaranja druge albanske države na teritoriji Srbije, čija je realizacija otpočela pre bombardovanja 1999. U vreme kada Zapad sveobuhvatnim sankcijama Rusiji, isporukama naoružanja i logističkom podrškom oružanim snagama Ukrajine podržava odbranu suvereniteta i teritorijalnog integriteta te države, pojačava pritiske na Srbiju da se odrekne dela svoje teritorije i to kolevke svoje državnosti i duhovnosti.

Umesto bilo kakvog osvrta na ove činjenice, koje nikako ne mogu da se zanemare kao problemi u procesu pridruživanja Srbije EU, profesor Kuburović u prvi plan ističe zainteresovanost Rusije da Srbija ostane izvan ove unije, kako bi preko Srbije ostvarila uticaj na Balkanu. Kao da Rusija odlučuje o tome da Srbija ostane u čekaonici za prijem.

U svakom slučaju, gospodin Kuburović je mišljenja da je svako oslanjanje Srbije na Rusiju besmisleno i deli i mišljenje Zapada o „malignom uticaju Rusije” na Balkanu. Da Srbija treba da se oslobodi takvog uticaja Rusije, jer Rusija nikada ništa dobro nije donela Srbiji, on navodi dva argumenta. Prvi je da je, osim kratkog perioda od završetka Drugog svetskog rata do Rezolucije IB, Jugoslavija imala loše odnose sa SSSR-om, a drugi da je Rusija 1992. u Savetu bezbednosti glasala za uvođenje sankcija SR Jugoslaviji. Što se tiče ovog navoda, profesora Kuburovića, ubedljivo ga opovrgavaju i njemu dostupni podaci o robnoj razmeni i vojno-tehničkoj saradnji SSSR-a i SFRJ.

Prvi srpski ustanak protiv Turaka slomljen je kad je car Napoleon Bonaparta došao do Moskve, a pregovaračka pozicija kneza Miloša s Portom izuzetno se popravila nakon ruskih pobeda u ratu s Turskom i uz neposrednu pomoć ruskog izaslanika u Istanbulu. U Prvom svetskom ratu Rusija je izvršila mobilizaciju svoje vojske zbog Austrougarske objave rata Srbiji, a saveznici su počeli evakuaciju srpske vojske tek posle ultimatuma Rusije da će obustaviti ratna dejstva ako se to ne učini.

Činjenica je da je Rusija u SB UN glasala za sankcije SRJ. To je bila Rusija čija je tadašnja politička elita verovala da joj je Zapad iskreni partner, da NATO neće da se širi na istok, čak ni na teritoriju bivše Istočne Nemačke, a Rusiji, u kojoj su novopečeni bogataši grabili imovinu vrednu milijarde dolara, stizale su pohvale Zapada za demokratski napredak.

Ne znam šta bi profesor Kuburović preporučio vlastima Srbije da urade kako bi u sredstvima javnog informisanja isticali vrednosti EU, od kojih mnoge nisu upitne ni za moju malenkost. Ono što znam jeste da se, uz sve te vrednosti, u procesu pristupanja pred Srbijom nalazi i poglavlje 35, preko kojeg se od Srbije praktično zahteva da se odrekne dela svoje teritorije. Svako isticanje vrednosti EU bez određenja jesu li te vrednosti vredne odricanja dela teritorije ove države jesu luk i voda.

Ukoliko bi građani Srbije političkim partijama koje se zalažu za takvo rešenje „problema Kosova i Metohije” dali poverenje da formiraju vlast u Srbiji i da se takvo rešenje potvrdi i odgovarajućim promenama Ustava Republike Srbije pristupanje Srbije EU ne bi imalo nikakvih zapreka. Ali, to bi bila obogaljena Srbija.

Milan Bekan,
politikolog, Beograd