U spomen Živojinu Laziću, junaku iz bajke

Knjiga Mirjane Belić Koročkin Davidović, nekadašnje novinarke i urednice našeg lista, i Radivoja Davidovića, istraživača istorije i kulture, „Amanet, U spomen na Živojina Lazića ratnika iz Velikog rata 1914–1918”, u izdanju Čigoja štampe, predstavljena je u beogradskom Domu vojske. Reč je o dnevniku, u ratno vreme mladića, Živojina Lazića, a po rečima Zvonimira Pešića, da ovaj dnevnik nije objavljen, mnogi detalji sa ratišta ne bi nam bili poznati i ne bi se doznalo ni za spisateljske sposobnosti ratnika, koji je kao dvadesetogodišnjak počeo da, iz dana u dan, pedantno zapisuje svoja zapažanja. Inače, dnevnik Živojina Lazića štampan je svojevremeno u „Politici” kao feljton.

– Imao je 86 godina kada je prvi put ponudio svoj dnevnik za objavljivanje. Nekadašnji mitraljezac 17. puka Drinske divizije, prvog poziva, bio je neustrašivi ratnik, koji je prošao put od Kolubarske bitke, preko Albanije i Krfa, kroz Solunski proboj do Pečuja. Dnevnik sadrži mnoge zanimljive detalje. Toliko je životan da bi mogao film da se snimi na osnovu mnogobrojnih opisa. U ratu se slavila čak i krsna slava. Posle rata, kad god je odlazio na obeležavanje neke od bitaka, Živojin Lazić bio je obučen u sukneno odelo sa čuturicom punom rakije i suknenom torbicom na ramenu. Omalen, malo poguren, belih brkova i bele kose, plavih nemirnih očiju i dobroćudnog osmeha, izazivao je pažnju gde god bi se pojavio. Gusle su mu bile veran pratilac. Govorljiv i leporek, kako navode autori knjige, zabavljao je svoje saputnike na mnogobrojnim putovanjima. Bio je vedrog duha – istakao je Pešić, podsećajući i na to da je Živojin Lazić jednom bio na obeležavanju godišnjice pobede u Prvom svetskom ratu održanom u Parizu. Susreo se tada i sa predsednikom Fransoa Miteranom, a bio je redovno pozivan i u ambasadu Francuske u Beogradu, povodom nekog važnog datuma.

O Živojinu Laziću snimljeno je nekoliko dokumentarnih filmova, a jedan od njih bio je prikazan i tokom ove promocije u Domu vojske. Mnogo je pisano o heroju Živojinu Laziću, ali po rečima recenzenta Zvonimira Pešića, tek su autori ove knjige uspeli da zaokruže gotovo sve iz života ovog junaka, koji je više puta odlikovan za hrabrost.

– Kada je 1987. godine sklopio oči, u 94. godini, Žika Živulović Serafim, reporter lista „Politika”, objavio je tekst sa naslovom „Umro je stari ratnik”. Za starinu Živojina Lazića napisao je da je pripadao plejadi onih za koje je komandant njihovih neprijatelja rekao: „Borili smo se sa junacima iz bajke” – istakao je Pešić.

Naša poznata pesnikinja Radmila Lazić, najstarija unuka Živojina Lazića, zahvalila je autorima ovog biografskog dela, nalik na lepu književnost, i zbog toga što su pronašli i naveli mnogo dokumentarističke građe, čak i neke podatke za koje se nije znalo.

– Autori Mirjana Belić Koročkin Davidović i Radivoje Davidović dobro su uobličili građu, odvajajući pojedine celine podnaslovima, što stvara preglednost i znatno olakšava čitanje. Dedu Živojina Lazića smatram fenomenom, sve što je u životu radio činio je spontano, od srca, bio je velika inspiracija umetnicima, postao je omiljen u narodu, prepoznatljiv po dobroti i čestitosti. Po njemu su nazvane tri ulice, u beogradskim naseljima Žarkovu i Kaluđerici, i u Kraljevu. Ima više umetničkih fotografija, jedna je urađena i kao razglednica, posvećena mu je i skulptura. Nosio je u sebi životnu radost, uprkos tome što je prošao albansku i životnu golgotu, uvek je za sebe govorio da je srećan čovek. Bio je pre svega skroman, nije previše očekivao od života, bio je okrenut duhovnosti umesto materijalnom. Isticao je kao najvažnije i neprocenjive vrednosti mir i slobodu. Bio je nosilac Albanske spomenice, dve Obilićeve medalje, srebrne i zlatne, i još jedne, posleratne, za odanost otadžbini – rekla je Radmila Lazić, dodajući i to da je „Ratni dnevnik” Živojina Lazića objavila 2006. godine „Hrišćanska misao”.

Reči autorke Mirjane Belić Koročkin Davidović opisuju i naslov ovog dela: „Ova knjiga amanet je koji sam sebi postavila davnih godina, dat u mislima Živojinu Laziću, mitraljescu Drinske divizije. Posvećena je svima onima koji su prošli strahote Velikog rata, koji su prešli Albaniju i ratovali na Solunskom frontu. Oni koji su ostali živi, doneli su Srbiji pobedu, boreći se za krst časni i slobodu zlatnu. Moj deka po majci kao mladić takođe je prešao Albaniju i borio se na Solunskom frontu. Za vernost otadžbini i hrabrost, odlikovan je Karađorđevom zvezdom koju je čuvao ’kao oči svoje’”, objasnila je autorka, koju je za ovo delo motivisala i činjenica da u Titovoj Jugoslaviji nije bilo poželjno govoriti o onima što su se borili za kralja i otadžbinu.

Onda je kao urednica „Politikine” rubrike „Među nama” sarađivala sa soluncima, a posebno joj je Živojin Lazić prirastao za srce. Zatim ga je pratila na pomenutom putu za Pariz 1979. godine, kada je sa saborcima ispod Trijumfalne kapije slavio Dan primirja u Prvom svetskom ratu. Povod je bio taj feljton „Dnevnik seljaka-ratnika”, objavljen u „Politici” prethodne godine, a Živojin Lazić nije hteo honorar, već put u Pariz. Želja mu je bila ispunjena.

Inače, bračni i spisateljski par Davidović radi zajedno više od tri decenije, dobitnici su više priznanja za publicistiku, kao i Saveza jevrejskih opština Srbije i Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, za stvaralaštvo u širenju kulture.