Pesnik rodoljublja iz perioda srpske moderne

Danas se navršava sto godina od smrti Alekse Šantića (27. 5. 1868– 2. 2. 1924), jednog od naših najvažnijih rodoljubivih pesnika iz perioda srpske moderne, uz Rakića i Dučića, kao i jednog od najznačajnijih vođa srpskog nacionalnog i kulturnog preporoda. Nikada aktuelnija nije bila njegova pesma „Ostajte ovdje” koju je uobličilo Šantićevo doba porobljene Hercegovine:

„Ostajte ovdje! Sunce tuđeg neba/ Neće vas grijat ko što ovo grije;/ Grki su tamo zalogaji hljeba/ Gdje svoga nema i gdje brata nije./ Od svoje majke ko će naći bolju?/ A majka vaša zemlja vam je ova;/ Bacite pogled po kršu i polju,/ Svuda su groblja vaših pradjedova (...)”. Najlepše njegove i često citirane su i pesme: „Mi znamo sudbu”, „O klasje moje”, „Veče na školju”, „Ne vjeruj”, „Moja otadžbina”, „Emina”, „Pretprazničko veče”.

Šantić je rođen u Mostaru 1868. godine, u trgovačkoj porodici. Sa školovanja u Trstu i Ljubljani vratio se u Mostar 1883. godine, zatičući mrtvilo posle ugušenog Hercegovačkog ustanka protiv Osmanskog carstva, kako je pisao Vladimir Ćorović.

Već iz njegovih najranijih pesama uočljiv je društveni angažman, a ubrzo će ga austrougarske vlasti označiti kao neprijatelja, zbog književnog rada neodvojivog od političkog delovanja. Tokom Aneksione krize sa Svetozarom Ćorovićem i Nikolom Kašikovićem morao je da se skloni u Italiju.

Bio je osnivač srpskog pevačkog društva „Gusle”, prvog gimnastičkog društva „Obilić” , bio je jedan od prvih urednika „Zore”, prvi potpredsednik mostarskog pododbora „Prosvete”, a podržavao je i književne časopise „Bosanska vila”, „Nova Zeta”, „Javor”, „Otadžbina”. Bio je izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1914. godine.

Jovan Dučić napisao je: „Šantić nije bio revolucionar, ali je bio apostol”. Njegov poetski subjekt obraćao se „lešinarima s Dunava i Rajne, koji su razdrli nedra otadžbine cele”, a Petru Kočiću posvetio je stihove o nasušnoj slobodi: „Ona će doći! Iz smrti iz groba/ Iz muka naših vaskrsnuće nebu,/ da zbriše suze ostavljenog roba/ Što ranjen živi o krvavom hljebu”.

Stevanu Sremcu posvećeni su stihovi: „Mi znamo sudbu i sve što nas čeka,/ No strah nam neće zalediti grudi!/ Volovi jaram trpe, a ne ljudi–/ Bog je slobodu dao za čovjeka”.

Mostar ga je izabrao „kao jednog od svoja četiri predstavnika” za prvu skupštinu Narodne organizacije. Tokom Prvog svetskog rata bio je zatvaran, zbog čega će ga bolest pratiti do kraja života. Po završetku rata biće izabran za člana Srpskog odbora u Mostaru.

Dučić je o Šantiću još pisao kao o pesniku koji je ličio na svoje delo, kao najveće dete u našoj književnosti, nekom ko nije verovao u zlo među ljudima. Upoređivao ga je sa Zmajem, izdankom revolucionarnog doba posle 1848. godine u Vojvodini, dok je Šantić bio izdanak Hercegovačkog ustanka iz 1875. godine i ostao je u Mostaru kao kulturni borac.

Po Dučićevim rečima bio je fanatičan prijatelj i plemenit neprijatelj, a strahovao je od velikih gradova i reči. Inače, tokom tri nedelje provedene u Ženevi napisao je pesmu „Ja ne mogu ovde”, gde se poetskom subjektu neizdrživim čini boravak u tuđini.

U pesmi „O klasje moje” izrazio je otpor prema osiromašenju i pljački naroda: „Svu muku tvoju, napor crna roba/ poješće silni pri gozbi i piru,/ a tebi samo, ko psu u sindžiru, / baciće mrve... O, sram i grdoba!” Kritikovao je „obeščašćeno i kukavno doba”.

Pesnik Miodrag Pavlović posvetio je esej Šantićevoj čuvenoj elegiji „Pretprazničko veče” iz 1910. godine, odredivši je kao opisnu, čuvstvenu, tragičnu, starinsku patrijarhalnu pesmu štimunga, konzervativnog ukusa, ali i dramske dinamike.

Miodrag Pavlović smatrao je da ova pesma u našoj poeziji stoji prilično usamljena, da je „u njoj patrijarhalnost smeštena u perspektivu prošlosti, ona je zapravo odsutna, i pri kraju pesme vidi se da se radi o samoći, o samrtnoj usamljenosti iz koje se duhovnim uzletom izvršava prečišćenje i preporod”.

Opštenje sa umrlim članovima porodice u ovoj pesmi dešava se veče uoči velikog praznika i ima nečeg od ritualnog, od nesaznatljivog što se ljudima prenosi sa one strane, a Pavlović navodi na poređenje sa pesmama Laze Kostića „Spomen na Ruvarca” i na „Čobanov badnjak” Veljka Petrovića.

U prvom delu Pavlović uočava uticaj i Geteovog „Fausta”, uticaj i evropske poezije, „divinizaciju kulture”, iako je kod ranog Šantića bilo više uticaja narodnog pesništva. U drugom delu pesme poetski subjekt vraća se svojoj samoći, jednom modernom osećanju.

Šantić se lako kretao od rodoljubive i socijalno angažovane poezije, do ljubavne pesme, prikazujući dragu na patrijarhalan način sevdalinke, u eksterijeru, „naočigled celoga sveta”.

„Sinoć kad se vraćah iz topla hamama/ Prođoh pokraj bašče staroga imama/ Kad tamo u bašči, u hladu jasmina/ S ibrikom u ruci stajaše Emina (...)”.

Teme nacionalnog buđenja i jedinstva Skerlić je smatrao najvažnijim u teškim političkim vremenima, i iako je znao da ga kritikuje on je od Šantića „napravio pesnika koga danas čitamo”.

Kritičar Zoran Gavrilović pisao je o tome da je rodoljubiva poezija u moderni doživela promene u senzibilitetu, idejama, u izrazu, da je lirika ovog doba bila manje lokalna, patetična, i slikovita, a postajala sve više humana. Rodoljublje je u ovom periodu, po Gavrilovićevim rečima, viša moralna, estetska i filozofska vrednost.

 „Svi veliki pesnici ovog perioda pisali su rodoljubivu liriku naporedo sa ljubavnom ili simbolično-misaonom. U stvari, gotovo je nemoguće razdvajati rodove u ovom periodu, jer su oni bili izraz jednog sjajnog trenutka, kad je poezija postajala i lepota modernog, složenog čoveka, čije se nepristajanje i snovi kreću oko velikih simbola i problema egzistencije. Gromka i vrlo konkretna romantičarska mržnja na porobljivača i tuđina, zamenjena je vizijom slobode koja se razlistava iz dubokih vrela istorije. Stari mitovi ispunjeni su novim sadržajima, a nove tuge novim oblicima.”

Šantić je pisao o „pjesmi i pjesnicima”, odajući počast Filipu Višnjiću, Svetozaru Ćoroviću, Mileti Jakšiću, Petru Kočiću, Vojislavu Iliću, Branku Radičeviću, divio se Ostrogu, težaku, radniku, svojoj muzi, pesmi samoj. „Hoću da živim životom čovjeka/ Hoću da ljubim, da trpim i stradam,/ U svojoj vjeri da se dobru nadam/ Štono će doći ko sveta rijeka”, pisao je Šantić.