Sećanje na Miru Trailović

Povodom obeležavanja sto godina od rođenja, zapamćene upravnice i rediteljke pozorišta Atelje 212, prisetim se nekih zanimljivih detalja političkog života tog doba. Jevti Jevtoviću, istoričaru umetnosti, zamerena je politička neopreznost povodom izložbe slikara Miće Popovića. U Gradskoj konferenciji SSRN Beograda ja nastavljam poslove za: kulturu (s posebnim dodatnim zadatkom koordinisanja podizanja spomenika u prestonici), za medije (štampa, radio, televizija), tradicije, jubileje i proslave. Jevtović je zbog stručnosti izabran za direktora Narodnog muzeja.

Jedne godine pozovem na sastanak sve direktore pozorišta u Beogradu. Tema: Kako u Beogradu unaprediti saradnju organa uprave i pozorišta? Moj bliski saradnik Petar Pavić (praunuk Petra Kočića) s odličnim odnosima sa mnogim poznatim poslenicima kulture u Beogradu, kaže mi: „Nemoj džabe zvati Miru Trailović, ona sigurno neće doći”. Kad je dobila poziv glasno je komentarisala: „Pa ko je sad taj Solomun?” Prisutni u njenoj kancelariji Jovan Ćirilov i glumac Petar Kralj to su čuli. Obojica su me dobro poznavali. Mira Trailović je došla na sastanak. Sažeto: njoj i još jedanaestorici direktora obećam da ću ja biti njihov ambasador u rešavanju problema u nadležnosti grada Beograda.

Sutradan, Mira Trailović mi je poslala ulaznicu za aktuelnu predstavu. Primetila je kada sam došao, prihvatila me je ispod ruke i šetajući prepunim holom, prvo mi je pokazala kupolu na krovu koja prokišnjava...

Pet, šest godina kasnije, u Sekretarijatu za kulturu (pomoćnik sekretara), pre sednice Komisije za spomenike i nazive trgova i ulica, njen predsednik Jovan Ćirilov ispričao mi je da je on nagovorio Trailovićevu da dođe na sastanak na Studentskom trgu. Trailovićeva i Ćirilov godinama su bili uspešni pozorišni pregaoci, povezujući tako Beograd sa svetom.

Nedeljama, često i do kasno u noć, pripremamo miting „Bratstvo-jedinstvo” na Ušću, 19. novembra 1988. Zapamćen je kao najmnogoljudniji u Beogradu. Sve mora brižljivo da se predvidi i pripremi, kao predstava u pozorištu, ništa nije prepušteno slučaju. U tome nam pomaže Brkić iz Zvezdara teatra.

U tom pozorištu bio sam u jednom mandatu član Nadzornog odbora. Glumac Bata Stojković, član odbora, pre svake sednice glasno je dovikivao: „Špiro, traži dopunu dnevnog reda”. Upravnik Brkić znao je „šifru” i uvek bi nam donosio prvoklasnu rakiju. Meni je za miting dodeljena uloga domaćina pozornice. Poznavao sam sve predviđene govornike: Švabića, Smiljkovića, Vitezovića, vajara Basaru, Miloševića, jedino sam studentkinju Katarinu (Cunetovu) Gojković zvao da se upoznamo.

Od brojnih parola na mitingu izdvajam „Dole neprincipijelne koalicije”. (Sada je još aktuelnija.) Dan pre mitinga ispred pozornice komandir dvadesetorice milicionara zapoveda da „dobro zapamte moj izgled i da jedino mene slušaju”. Za sve govornike pripremio sam po želji tečnost (vodu, „koka-kolu”, mleko...) ako im se od uzbuđenja suše usta. Na početku mitinga, prisutni na levoj strani ispred pozornice počnu snažno da se talasaju, jer im strani novinari zaklanjaju pogled.

Zoran Todorović zvani Kundak, meni pretpostavljeni, kaže mi: „Da ih oteramo?”

Ja ljutito: „Sve ovo radimo da svetu pošaljemo poruku.” Svi su poslušali molbu da se blago sagnu, većina je čučnula i talasanje je prestalo.

Jednog trenutka iz gledališta, u znak pozdrava, mahnula mi je Mira Trailović. Kasnije sam od njoj bliskih saznao: htela je da prisustvuje najvećoj pozorišnoj predstavi. Vitezović je nazvao „Dogodio se narod”. Nikada pre ni posle tog mitinga nije toliko glasova tako zdušno pevalo himnu „Hej, Sloveni” na početku i „Jugoslavijo” na kraju.

Špiro Solomun,
politikolog, Beograd