Seranovi u Beogradu

Bio jednom jedan Ben Kvik, tamo negde gde vlada dugo, toplo leto. Bili jednom Karingtonovi, bogati naftaši burne lične i porodične sudbine. Bila i lepotica Kasandra, cigansko siroče koje je očuvala dobra i mudra baba...

I bile hiljade ljudi ovde koji su ih obožavali. Povezivali svoje živote s njihovima. Brinuli za njih. Oponašali ih. Pisali im. Kupovali magazine da unapred saznaju šta će im se desiti u bliskoj budućnosti...

A onda je bajka postala stvarnost. Došlo je do bliskog susreta prve vrste. Svoje omiljene junake videli su uživo. Sreli su ih na beogradskom tlu. Mogli su da ih dotaknu, fotografišu, dobiju autogram...

Činilo se da je takva vrsta fascinacije televizijom i junacima TV serija prošla. Ovih dana pokazalo se da nije. Studio B pozvao je u goste glumce iz španske serije „Porodica Serano” i time silno obradovao verne gledaoce, a mladi glumački par iznenadio brojem i oduševljenjem njihovih fanova.

Priča o velikoj, bučnoj porodici s „mojom i tvojom decom” osvojila je šaroliku publiku. Njena popularnost mogla bi da objasni urednicima domaćih televizija šta i u nesumnjivo povećanoj produkciji igranih serija publici zapravo još nedostaje. To što je među poklonicima Seranovih mnogo adolescenata kazuje da odgovara i tematski i pristupom interesovanjima i potrebama generacije u odrastanju. To što seriju gledaju njihove majke, potvrđuje da u njoj pronalaze modele ponašanja kao rešenja za sopstvene nedoumice u vaspitavanju. To što su zanimljive sredovečnim očevima svedoči da i oni pronalaze ličnosti za identifikaciju i povode za razmišljanje o porodičnim odnosima.

Svojstvo „porodične serije”, odnosno to što je pogodna za porodično gledanje jedna je od tajni prijemčivosti Seranovih. U seriji ima mnogo čega iz običnog, stvarnog života, ali nema nasilja i grubosti, podlosti i mržnje. Seranovi su simpatični. Zabavni. Jednostavni. Prosečni. Savlađuju svakodnevicu. Petljaju, ali se i ispetljavaju... Dobro se uklapaju u programski profil Studija B kao TV kuće koja odoleva krajnostima, populizmu, pomodnostima i površnostima.

Velika je šteta što je poduhvat s dovođenjem glumaca u Beograd pokvario njihov nedolazak u specijalno izdanje emisije „Živeti sa...”. Jer, najvažnije što je trebalo da urade u Beogradu bilo je upravo to da se pojave pred TV gledaocima. Neki koktel je, izgleda, bio važniji. A bila i gužva u gradu, čime će se Studio B, po prirodi stvari, još dugo baviti. Najneprijatnije i najteže je svakako bilo voditeljki Maji Nikolić. Delovala je frustrirano, nije uspela da razgovara opuštenije, čitala je tekst iz svojih beležaka više no što priliči. Ali, takvo loše iskustvo sa živim programom ne bi trebalo da ostavi traumatične posledice na buduća redovna izdanja ove inače dobro smišljene, uređivane i vođene informativno-dokumentarne serije Studija B.