NATO šengen protiv Varšavskog pakta

Države članice nekadašnjeg Varšavskog ugovora (1955–1991) ponovo su pronašle motiv za zajedništvo. Ovaj put reč je – o podeli Ukrajine. Naime, kako pronose mediji, Poljska, Slovačka, Mađarska, Rumunija… spremne su da, svaka za sebe, a u skladu sa „istorijskim interesima”, od zemlje Volodimira Zelenskog otkinu poneko parče. Veće ili manje. Ako je Rusija slične pretenzije već iskazala vojnim angažovanjem, zašto se ne uklopiti u novu realnost i proširiti sopstvene teritorije. Na pojedinim portalima već se pojavila i mapa istočnog dela Evrope na kojoj od bivše sovjetske republike nema ni traga.

Ipak, želje su jedno, a realnost drugo. I opet se o svemu najviše pita – Rusija. Valja imati na umu da su sve države koje bi da se prošire na račun Ukrajine istovremeno i članice NATO-a. A to znači da bi ostvarenjem svojih ambicija praktično dovele alijansu na sam ruski prag. Tako nešto u Moskvi svakako ne bi prihvatili, jer upravo protiv toga su i pokrenuli aktuelnu vojnu akciju. Setimo se da je među prvim uslovima za okončanje rata i onaj po kojem bivša sovjetska republika mora da bude, u najmanju ruku, vojno neutralna. Pre neki dan ruski predsednik Vladimir Putin je ponovio da će se tzv. specijalna vojna operacija nastaviti sve dok se ne stvori dovoljno velika demilitarizovana zona, čime bi se obezbedilo da ukrajinsko (američko) dalekometno oružje ne može da dosegne gradove i naselja na teritoriji zemlje koju vodi.

Podsetimo, Poljaci su od početka rata u komšiluku najavljivali da su spremni da pod svoje uzmu zapadni deo Ukrajine, pozivajući se na granice nekadašnje Poljsko-litvanske unije (1569–1797), u koju su, osim dva pomenuta kraljevstva, spadali i delovi današnje Letonije, Belorusije, Rusije, Estonije, Rumunije i Ukrajine. U jeku ratnih operacija javila se u jednom trenutku i ideja o stvaranju zajedničke poljsko-ukrajinske države, ali su, nakon izveštaja sa ratišta, apetiti u Varšavi porasli i zamah je dobila opcija prostog preuzimanja delova teritorije suseda. Vetar u leđa zastupnici ovakvog rešenja dobili su i nakon nedavne, očigledno pogrešno protumačene, izjave ruskog predsednika Vladimira Putina da će  „Ukoliko Poljaci dođu do Lavova, tamo i ostati”.

Nacionalistički nastrojeni politički krugovi u Mađarskoj i Slovačkoj, sledeći aspiracije varšavskih istomišljenika, sve više ističu svoje pravo na Zakarpartje. Slično je i u Rumuniji, gde jasno traže od Zelenskog da poštuje prava njihovih sunarodnika u Besarabiji. Senatorka Dijana Šošoaka podnela je parlamentu u Bukureštu predlog zakona po kojem bi se ovoj zemlji priključili Zmijsko ostrvo, severni deo Bukovine i još poneki gradovi, pa čak i susedna Moldavija.

Izgleda da se duh nekadašnjeg Varšavskog pakta polako vraća na istok Evrope. Privlačnost nekih drugih asocijacija gubi se pred shvatanjem da je vojnim obveznicima ovdašnjih članica zapadne alijanse namenjena tek uloga – „topovskog mesa” i potrošača preskupog, i sve neefikasnijeg, američkog naoružanja. Izdaci za potrebe NATO-a dostigli su razmere koje privrede nekadašnjih socijalističkih zemalja, jednostavno, ne mogu da prihvate.

Specifično ponovno ujedinjenje Poljske, Slovačke, Mađarske, Rumunije, zasnovano na „čerupanju” Ukrajine, svakako nije put ka miru u Evropi. Granice uspostavljene po okončanju Drugog svetskog rata nisu potisnule sećanje da je tada nekome nešto oduzeto da bi drugom bilo dato. Ali te nove granice su određivali pobednici, a ne faktički gubitnici u koje se mogu svrstati i gore pomenute četiri zemlje. Zato i kažemo da rešenje ipak ostaje u rukama Rusije i na njenoj moći da ostvari svoje vojne namere.

Za Moskvu je vrlo indikativan i nedavni predlog o stvaranju tzv. NATO šengena, čime bi bilo znatno olakšano premeštanje evropskih armija sa teritorije jedne zemlje na teritoriju druge. Naravno uz odobrenje iz Vašingtona. Da bi ta seoba bila samo eufemizam za „meku okupaciju neposlušnih” malo ko na Starom kontinentu sumnja. Uostalom, Ukrajina je najbolji primer da poneku vojnu pomoć iz inostranstva nije uputno odbijati, pa makar ta pomoć bila skuplja od domaće proizvodnje i neadekvatnija.

Ukratko, Rusija će sama morati da okonča prekomponovanje Ukrajine. Možda planeri u Moskvi pred početak rata i nisu računali da će biti primorani da idu do kraja, ali okolnosti ih na to definitivno teraju. Poseban problem svakako je činjenica da zapadni vojni savez nije tako čvrst kako su u Briselu zamišljali. Evropske države danas traže sopstvene armije i to se prevashodno odnosi na one koje su bile duboko zaglibljene i u dosadašnjim svetskim ratovima. Za novu katastrofu dovoljna je – varnica.