Zašto su teorije zavere primamljive?

Početkom godine na društvenim mrežama jedna od vesti koju je bila u žiži javnosti je bila da su Kinezi napravili veštački virus korone čija je smrtnost 100 odsto na životinjama. I dok su neki tražili da država nabavi nove zaštitne maske, ogromna većina je zahtevala da uvezemo ovaj tip korone u zemlju, jer, kako su naveli, ona ima svojih dobrih strana. U obrazloženjima se moglo pročitati da bi taj virus zaobišao pravoslavne Srbe i napao narode na Balkanu koji su deo svetskog poretka.

Koliko sve to bilo cinično, apsurdno i ružno, čini se da smo došli do same granice nelogičnosti. Velika količina informacija, realne svetske strahote, ratovi, terorizam, pandemije, zemljotresi u kombinaciji sa izmišljotinama dovodi do toga da običan čovek gubi repere, mogućnost sagledavanja. I onda istinu koju oseća na goloj koži, pre svega siromaštvo i nepravdu ne može da razume i da racionalizuje uzroke. Tu na scenu stupaju teorije zavere koji služe da bi se običan čovek osetio beznačajnim i nemoćnim, da bi poverovao da je sve već unapred predodređeno, da je nemoćan da menja sadašnjost, a kamoli projektuje budućnost. Ove teorije služe i da skrenu pažnju sa gorućeg problema na tamo nešto, i tu se takođe gubi kopča i sa vremenom i sa realnošću.

Prva teorija zavere vezana je za epidemiju! Trista trideset prve godine pre nove ere u Rimu se veliki broj poznatih ljudi razboljevao i vrlo brzo potom i umirao. Odgovornost je pripisana ženama – vešticama koje su trovale narod. Kasnije utvrđeno da je bila reč o kugi. Da kao društvo nismo daleko odmakli svedoči da je pre koju godinu su ne samo na zapadu uništavani telefonski stubori i napadani inženjeri, kada su neki ljudi postali zadojeni pogrešnom idejom da se kovid-19 nekako širi moćnim silama globalne telekomunikacione industrije.

Sociolog Vladimir Vuletić kaže da ljudi imaju potrebu za objašnjenjenjima, ne samo da bi znali zašto se nešto događa, već i da bi na osnovu toga mogli da predvide šta bi moglo da se dogodi. Za „Politiku” kaže da teorije, bez obzira da li su naučne ili ne, nude nekakva objašenjenja. Razlika je samo u tome što naučne teorije uzimaju u obzir mnoštvo faktora koje treba proveriti, a teorije zavere su jednostavne i ne traže proveru.

„Teorijom zavere moguće je objasniti sve pa i sve veću njihovu popularnost. Recimo, tvrdnja da svetski moćnici podstiču širenje raznih teorija zavere kako bi zaglupeli mase i tako njima lakše manipulisali i upravljali, predstavlja primer teorije zavere. Ovakve teorije deluju uverljivo jer su jednostavne i intuitivne, a neproverljive. U tradicionalnim društvima – kakvo je do pre par generacija bila i Srbija – pogledi na svet su utvrđeni i bazirani na neposrednom iskustvu koje zdrav razum može lako da pojmi. Sve što tome izmiče vezuje se za različite vrste natrprirodnih sila”, kaže Vuletić.

Neka istraživanja sugerišu da se ljudi više okreću teorijama zavere kad se suočavaju sa kriznim situacijama. Ideja da su 5G mreža i druge pređašnje mobilne telefonske mreže nekako loše po naše zdravlje prisutna je već godinama – otkako je tehnologija ušla u široku upotrebu pre tridesetak godina. Popularnosti teorija zavere doprinosi i filmska industrija. Većina akcionih blokbastera počiva na šablonu prema kome negativnci vladaju ili pokušavaju da ovladaju svetom, ali uvek postoji nada da će ih neki Džejms Bond savladati i spasiti svet od zavere zlih moćnika. 

Vladimir Vuletić kaže da su modernizacija i globalizacija doveli su do ubrzanja i usložnjavanja društvenog života. Navodi da stara objašnjenja više nisu bila dovoljna i da se činilo da nauka može da ponudi odgovore na stare probleme i nova pitanja kojih je bilo sve više.

„Problem sa naučnim objašnjenjima je, posebno kada je o društvenim pojavama reč, što su ona apstraktna, kompleksna, a neretko i sama predstavljaju hipoteze oko kojih se i naučnici spore. Većini ljudi ona su često nejasna i komplikovana. Za prihvatanje naučnih objašnjenja potrebno je vreme, koncentracija i udubljivanje. Savremeni čovek ima, međutim, sve manje vremena i strpljenja i zato radije prihvata instant rešenja – kratka, brza i jednostavna. To s može uočiti u svim oblastima života. Veću šansu da zadovolje um postmodernog čoveka suočenog sa zastrašujućim obiljem informacija imaju pojednostavljena objašnjenja u kojima je odnos između uzroka i posledice direktan i po mogućnosti personalizovan. Teorije zavere upravo nude jednostavna, instant i neretko personalizovana objašnjena društvenih pojava i time stiču popularnost koju gube naučna tumačenja”, kaže Vuletić.

Paradoksalno, ali potkopavanje autoriteta nauke jedna je od nenameravanih posledica razvoja same nauke. U temelje naučnog znanja su utkani sumnja i kritički duh čime se dovodi u pitanje bilo kakav, pa i autoritet nauke. Mnoga naučna znanja se zloupotrebljavaju i koriste čak i protiv ljudi. Najzad, da bi se prilagodio zahtevima društva, univerzitet kao ključna naučna institucija je dodatno pogoršao stvari dopuštajući intelektualnu korupciju i inflaciju titula i diploma. Slabljenjem autoriteta nauke otvorilo se prostor za bujanje teorija zavere.

„Tako dolazimo u protivrečnu situaciju da, upravo kada je najneophodinije – kako bi objasnilo sve složenije društveno okruženje – naučno znanje gubi autoritet i popularnost. Svet u kome se sudaraju i prepliću interesi, volje i aktivnosti mnoštva pojedinaca, grupa i institucija zato deluje sve nerazumljiviji i nepredvidiviji, sa neočekivanim i neželjenim ishodima. Čini se kao da svetom vladaju bezlične i haotične sile. To je zastrašujuća predstava. Teorije zavere nude ljudima svojevsnu utehu i nadu. Bez obzira da li govore o zaverama vladinih ili nevladinih, nacionalnih ili transnacionalnih pojedinca ili grupa, teorije zavere polaze od pretpostavke da, ipak, neki konkretni ljudi, ma koliko bili zli i sebični, upravljaju svetom i kontrolišu događaje. Ta humana perspektiva koju imaju teorije zavere bliža je običnom čoveku od hladne, bezlične naučne analize u kojoj vladaju pravilnosti i zakoni verovatnoće”, zaključuje Vladimir Vuletić.