Srbija kao ekonomsko dvorište EU

Poslednjih meseci u ovoj rubrici je objavljeno nekoliko dopisa prof. dr Miroslava Kuburovića u kojima se ukazuje na sve prednosti ulaska Srbije u EU, pa i u poslednjem, objavljenom 24. januara pod naslovom „U politici ne postoje prijateljstva”. Da je g. Kuburović naslovu dodao „nego interesi” (kako je rekla Margaret Tačer), sasvim bi tačno definisao spoljnu politiku kolektivnog Zapada, pa samim tim i EU.

Interesantno je da je g. Kuburović pazio da, ni slučajno, ne dotakne temu KiM i Republike Srpske, na kojoj bi se „okliznule” sve zapadne vrednosti, uključujući vladavinu prava i demokratiju. Mogla bih da pišem, ali neću, jer je sve to poznato, o svemu što je doprinelo da ove vrednosti postanu, naročito u poslednjih tridesetak godina, isprazna mantra za odbranu svih nepočinstava koja je kolektivni Zapad počinio nad drugim državama i narodima širom planete, kršeći pravo, pravdu, Božije i ljudske zakone i vrednosti i podržavajući narastajući fašizam, a sve zarad odbrane svojih geopolitičkih interesa na teritorijama drugih, suverenih država. Jedino što danas zaista vredi u EU jesu privrednici koji vode računa o interesima i napretku svojih kompanija, za razliku od njihovih država, koje vode računa o zaštiti interesa „velikog gazde”, a ne svojih.

Kako g. Kuburović misli da je Srbiji mesto u EU, tako i ja mislim da nije. Jer sve i da Srbija uđe u EU, a neće nikad, ušla bi u reorganizovanu uniju, na čemu se već radi, kao članica drugog ili trećeg kruga EU, bez prava da odlučuje o bilo čemu, pa ni o svojoj sudbini i teritoriji, pošto bi imala status „ekonomskog dvorišta” za prvi krug članica EU. Takođe, mislim da je neumesno hvaliti donacije EU Srbiji, a pritom ne pomenuti štetu od nekoliko desetina milijardi dolara/evra nanetu Srbiji uvođenjem sankcija i bombardovanjem od strane te iste EU, odnosno NATO-a.

Ono o čemu bih htela ovde da pišem jesu principi i principijelnost. Principijelnost znači da ono što tražite od drugih prvo primenite na sebi, a ne preko tuđih leđa. Tako, kada kolektivni Zapad traži od Srbije da se odrekne KiM i Republike Srpske, treba da na vlastitim primerima, a ima ih poprilično, pokaže kako se to radi. Pa tako ambasadori Francuske i Nemačke u Srbiji ne bi pisali o Jelisejskom ugovoru, nego bi na primeru Korzike i prava muslimanskog stanovništva u Nemačkoj da u opštinama gde su većina organizuju svoju samoupravu nezavisnu od centralnih vlasti, pokazali kako se to radi u demokratskoj i civilizovanoj EU.

A ono gde g. Kuburović i svi ostali u Srbiji koji se zalažu za uvođenje sankcija Rusiji treba da pokažu principijelnost jeste lično podnošenje svih posledica takvog stava, naročito finansijskih. To znači da bi odmah trebalo da traže od države Srbije da u njihovo ime više ne uvozi ruski gas preko „Balkanskog toka”, nego iz drugih izvora, npr. američki gas preko Grčke. Srbija bi trebalo da sve te principijelne građane stavi na spisak, napravi kalkulaciju i utvrdi koliko treba kupiti američkog gasa za podmirenje njihovih potreba. Tako bi tim principijelnim građanima potrošnja gasa, odnosno usluga centralnog grejanja bila obračunata u skladu s nabavnom cenom tog gasa. Ne sumnjam da bi ti građani bili zadovoljni i ponosni što su od sebe otklonili „maligni” ruski uticaj. A možda bi im neko sa Zapada dao gas po ceni nižoj od ruskog, sve u inat nama ostalima. I, ovo nije nikakva šala, jer mislim da ovim građanima treba dati priliku kako bi pokazali svoju principijelnost. Ne kaže džabe naš narod – dva puta meri, jednom seci.

Jovanka Klipić,
Beograd