Tihi pokolj banjalučkih Srba

Od našeg stalnog dopisnika
Banjaluka – Bilo je rano februarsko jutro pre tačno 82 godine. Nad Banjalukom se tog jutra nadvila nesrećna sudbina, čiji ožiljci do danas nisu zacelili. Naprotiv, kao da s godinama bol i sećanje na nevine civile i decu postaju sve intenzivniji.      

Nacističke snage tadašnje Nezavisne države Hrvatske (NDH) izvršile su 7. februara 1942. pokolj nad Srbima u banjalučkim selima Drakulić, Motike, Šargovac i u rudniku Rakovac. U mukama je tada skončalo najmanje 2.300 ljudi, među kojima 551 dete.

Bestijalnost tog, kao i drugih ustaških zločina, ogledala se u tome što je istrebljenje Srba na ovom delu tadašnje NDH urađeno bez ispaljenog metka. Ubijani su hladnim oružjem – sekirama, noževima i krampovima. 

Svirepi zločin sproveden je pod komandom natporučnika Josipa Mišlova i fra Miroslava Filipovića iz „Tjelesnog zdruga Ante Pavelića” uz pomoć banjalučkih ustaša.

„Pobrinite se odmah za tajni pokop poubijanih Srba. Odstranite po mogućnosti odmah sve tragove”, glasio je telegram iz zagrebačke komande „Ustaške nadzorne službe” s oznakom „tajno”.  

Prvi spomenik žrtvama ovog pokolja podignut je 1965. godine, a od 1991. svake prve nedelje pre godišnjice stradanja služi se parastos u naselju Drakulić.

„Drakulić treba da bude mesto, ne sećanja, već našeg pamćenja šta su Srbima ovde uradili”, rekao je predsednik RS Milorad Dodik na memorijalnom okupljanju održanom u nedelju u Drakuliću.  

Ustaški pokolji u banjalučkim naseljima bili su priprema za napad na Kozaru u leto 1942. i uvod u pokušaj potpunog istrebljenja Srba u NDH.

Mržnja koja se manifestovala kroz bestijalnosti zlodela ustaških zločinaca obeležje je i ostalih brojnih stratišta širom tadašnje NDH gde su ubijani i istrebljivani Srbi, a ne samo sistema jasenovačkih logora, gde su u mukama skončale stotine hiljada ljudi. 

Ustaše su tog 7. februara došle u lokalnu školu. Ubijeni su svi učenici koji su tog dana bili na nastavi.    

„Ne znam zbog čega su posle mnogi pripovedali da su decu koja su tek progledala ubijali nožem koji se zvao bod, ustaški bod, toljagama, sekirama, vilama, bajonetima, a najviše metalnom kuglom na drvenoj dasci. Ja to ne mogu da posvedočim. Ja se samo sećam njihovih očiju koje su milost iskale. Očiju u kojima je bio strah, vapaj, užas, umiranje...”, detalj je iz knjige „Priča koja luta svetom” profesora Tihomira Levajca, u kojoj su kroz narativ učiteljice ubijenih mališana ispričana dešavanja tog 7. februara.