„Biblioteka" od 60 gigabajta

Ako i ne volite pozorište, ne propustite predstave u kojima igra Gordan Kičić : „Amadeus”’ i „Neke devojke” u Beogradskom dramskom pozorištu, „Don Žuan iz Sohoa” i „Ljubavno pismo” koje već petnaest godina ne silazi sa repertoara Ateljea 212. Ali, ni filmove „Na lepom plavom Dunavu” Darka Bajića i „Turneju” Gorana Markovića. Glumac je sa ekipom filma „Čekaj me, ja sigurno neću doći” Miroslava Momčilovića proslavio poslednju klapu, svirajući gitaru i pevajući na žurci.

Rođeni Beograđanin, Gordan Kičić, sin reditelja Branka Kičića i unuk uglednog doktora u bivšoj Jugoslaviji, ličnog lekar Josipa Broza, želeo je da bude advokat. Ipak, postao je glumac . Snimio je 18 filmova, TV serija i ostvario mnogo pozorišnih uloga . Evo i one priče o kojoj se manje zna, priče o ljubavi prema muzici.

– Kao klinac slušao sam mamine i tatine ploče. Oni su generacija rokenrola. Kasnije sam slušao „Metaliku”, „Dipeš mod”. Danas mi je slušanje em-pe 3 sastavni deo života. Imam takođe i-pod koji slušam u kolima dok vozim. Nekad sam imao ručno pravljeno pojačalo za slušanje vinil ploča, koje se opet vraćaju u modu, ali nemam više vremena da slušam muziku na taj način. Moj ritam života je užasno brz. Nekada je bilo važno, kada neki bend izda album, kako su raspoređene numere na A i Be strani. Nekad smo razmenjivali albume, ali ta su vremena prošla i možda će se vratiti za neke ljude koji ezoterično vole tu granu umetnosti . Danas je vreme spotova. Kad sam imao samo pet godina roditelji su me terali da sviram violončelo, kasnije, sa osam godina , kupili su mi klavir. Imao sam otpor prema svemu što su me terali. Sa deset godina sam tražio gitaru, rekli su mi kratko: „Ne može!”. Ipak , pozajmio sam gitaru od jednog rođaka, naučio da sviram, i kada su to videli kupili su mi prvu gitaru „fender-stratokaster”. Na tom modelu je svirao moj omiljeni Džimi Hendriks. Sada sam sebe nagradio modelom „gibson lespol” iz 1978. To je fantastična gitara do koje sam uspeo da dođem. Ne pitajte kako. U petom razredu osnovne škole osnovao sam svoj prvi bend, „Kvadarte”, a sada se zovemo „Ko je ubio Marvina”, ili – „The Band”.

Gordan Kičić kaže da nikad nisu komponovali muziku, niti imaju svoje autorske pesme. Uglavnom su interpretirali postojeće hitove , sviraju presek od šezdesetih godina do danas. Od Hendriksa, „Bitlsa”, Elvisa („on je veliki car!”), „Stonsa”, do „Kilersa, „Dipeš moda”... Kaže da je u duši roker.

Kao klinac slušao sam „Led cepelin” i tada sam zakačio te heroje solo gitare, Sivi Vaja, Džoa Safrijanija, ali vremenom smo shvatili da nije najvažnije svirati nešto brzo, virtuozno, već je najbitnije šta čovek oseća dok svira. I danas volim da otkrivam neke stvari iz prošlosti , kao Nila Janga, Boba Dilana, Brusa Springstina... Moj dan počinje tako što prvo dignem roletne, pustim muziku i spremam doručak... U pauzama snimanja opet slušam muziku, dok vozim kola... Sada, kada sam postao javna ličnost, nisam hteo to da popularizujem, niti da od toga pravim „big dil”. Jer, mi ne pravimo muziku kojom bismo imali nešto da kažemo, već sviramo iz čiste ljubavi. I koncert priredimo isključivo privatno. Bez love, dogovorimo se sa klubom da nam plate ozvučenje, piće… i to je to. Tako dva puta godišnje odsviramo koncert, to se pročuje, ali nije otvorenog tipa. Nikad nisam objavljivao to u novinama. To je neka vrsta mog „pasioniranog hobija”.

Raduje se što 20. maja sledeće godine na Ušće dolazi njegov omiljeni bend „Dipeš mod”.

– Išao sam dva puta u Budimpeštu na njihove koncerte, žao mi je što nisam gledao Pola Makartnija, voleo bih da čujem uživo i „Pink flojd”, „Kilerse”, „Led cepelin”, U2 , Brusa Springstina, Dejvida Bouvija... U Moskvi, gde sam živeo dve godine, bio sam na koncertu Majkla Džeksona, ali nije mi se dopao, kao što mi nije padalo na pamet da idem na koncert Madone.

Na naše pitanje šta misli o domaćoj muzičkoj sceni, Kičić odgovara:

– Ona, nažalost, ne postoji . Krivo mi je što je rokenrol kod nas nekako skrajnut. Ne daje se puno prostora novim bendovima, ne daju im prostor na televiziji, o njima se ne piše. Devedesetih godina imali smo dobru scenu koju nisam preterano voleo, ali su ipak postojali. „Darkvud dab”, „Ajsbrn” i „Sanšajn” bili su koncertno aktivni. Međutim, godinama nijedan bend te muzičke provenijencije nije se pojavio. Jedino „Beogradski sindikat” tera neki svoj fazon, imaju svoj identitet, repuju o nečemu što njih zanima. Voleo sam „Đavole”, hrvatski bend. Kao klinci voleli smo Bajagu, njegov prvi i drugi album. Pomenuo bih „Negativ”, Đuleta Van Goga, a izuzetno cenim Kristinu i Aleksandru Kovač. Nažalost, nema te muzike na televiziji, samo TV Metropolis i MTV puštaju spotove. Sva sreća da na Internetu možete da nađete sve što vas zanima. To je ogromna „biblioteka” gde možete sve da nađete. Ja imam oko 60 gigabajta muzike, što i nije mnogo u današnje vreme, jer neki imaju i po 200-300 gigabajta.

Mirjana Radošević