Igrajmo košarku dok nas stečaj ne rastavi…

Proteklog decembra dve vesti su skrenule pažnju ljubitelja ABA lige za košarkaše: jedna iz Beograda, druga iz Splita.

Predsednik Partizana Ostoja Mijailović je ponosno izjavio da taj klub ima najveći budžet u svojoj istoriji – 20 miliona evra – i da je jedan od najstabilnijih klubova u Evropi, kada su finansije u pitanju. Istovremeno, na sednici Gradskog veća u Splitu moglo se čuti upozorenje rukovodstvu KK Split: „Ili prodajte klub, ili vam sledi stečaj”. Gomilanje duga, koji je pre decenije iznosio blizu osam miliona evra, tema je oko koje se redovno lome političke stranke u Splitu, a ne nazire se spas iz takve situacije.

– Gubitak u 2022. iznosio je 548.140 evra. Kratkoročne obaveze su bile veće od kratkoročne imovine za 591.000 evra. Dobro je što smo iznos predstečajne nagodbe smanjili sa 200.000 na 65.000 evra… U nekoj budućnosti bismo mogli završiti predstečajnu nagodbu… Ukupan trošak kluba je 1.8 miliona evra, takva je procena – govorio je nedavno pred gradskim odbornicima direktor KK Split Dejan Žaja, a prenela je „Slobodna Dalmacija”.

Trener Splićana Slaven Rimac i njegovi igrači nisu očajavali zbog toga što su se crni oblaci, po ko zna koji put u protekle dve decenije, nadvili nad Gripama. Trenirali su najbolje što su mogli, a plate kad stignu – stignu! Ma kako mizerne bile u odnosu na najveće srpske klubove. Košarka se ipak igra i zbog ljubavi, a ne samo zbog novca. Igra se i za publiku, ma koliko tribine bile prazne. Igra se i za sebe, za svoj ponos i svoj obraz.

I sa takvim stavom su nastavili sezonu splitski košarkaši, dok su pojedini gradski poslanici u Splitu apelovali da se klub ugasi pošto je finansijski neodrživ. I da bi se gradu „više isplatilo da ima Muzej Jugoplastike (nekadašnje ime KK Split), kad klub ionako dobija gradski novac na ime istorijskih uspeha”.

Pre tri dana igrači su ispraćeni u Beograd kao na sopstveni sprovod, protiv kluba koji ima dvadeset puta veći budžet od njihovog, koji igra pred 20 puta više publike… Nisu imali šta da izgube, jer Partizan ima najboljeg trenera i jedan od najboljih timova Evropi. I mnogo veći klubovi su dolazili spuštenog garda u Beogradsku arenu…

Međutim, Splićani nisu došli sa belom zastavom. Otkud se u njima uopšte javila pomisao da mogu da pobede Partizan usred Beograda, to najbolje zna trener Rimac. Šta im je samo rekao, kako ih je motivisao?! Svaka mu čast. Ko ne veruje, taj i ne može.

Splićanima je očigledno bilo dosta priče o njihovoj zlatnoj istoriji, o davno prohujalim vremenima, o svakodnevnim zastrašivanjima da se stečajni upravnik odavno preselio na Gripe. Živi se samo od stvarnosti, a ona je onakva kakvu je mi napravimo! Otprilike im je tako nešto rekao njihov trener, član ponosne košarkaške porodice (majka Slavena Rimca bila je čuvena reprezentativka Jugoslavije Ružica Meglaj, košarkom su se bavili i njegov otac Matan, tetka Kornelija, brat Davor).

I tako su splitski „žuti” prvi put posle četvrt veka savladali ekipu Partizana i prvi put uopšte u gostima kada je reč o regionalnoj ligi. Podsetimo, kada se spuštala zavesa na Prvenstvo Jugoslavije, proleća 1991, ova dva kluba su igrala za šampionski pehar (dodeljivao ga list „Politika”) a Jugoplastika je savladala crno-bele sa 3:0. Toni Kukoč i njegovi saigrači ispraćeni su aplauzima u Hali sportova (danas „Ranko Žeravica”).

I dok su se Splićani preksinoć uzdignuta čela vratili u svoj grad i u svoju mračnu stvarnost, dotle u Partizanu još pokušavaju da se spuste iz evroligaških oblaka i naviknu na ovaj učmali regionalni vazduh. Ti džinovski propeleri kao da nisu prilagođeni za ove zemaljske uslove…

Dok ne stigne dublja analiza toga kako je nastao raskorak između velikih apetita crno-belih i onoga što trenutno serviraju svojoj odanoj publici, kao šamar ostaje da zveči izjava trenera Željka Obradovića koji je utiske o svom timu na utakmici protiv Splita sveo na samo dve reči: bruka i sramota!