Bolujem od viška savesti

Putujući u istom vremenskom pravcu, ali u različitim smerovima – od sadašnjosti ka prošlosti i od nulte lične vremenske tačke, rođenja, ka odrastanju, do trenutka putovanja – u svojoj najnovijoj, četrnaestoj zbirci poezije „Hvatanje mesečine” Gordana Đilas (1958) na putu samospoznaje promenila je i dva pesničko-fizička prostora – nebeski i zemaljski. U nebeskom je, sledeći rodbinske kote svoje pesničke zvezdane geografije, stigla do četvrte generacije predaka, a na zemaljskoj – do treće generacije rođaka, komšija i meštana sela Nakovo gde je rođena, odrastala i stasavala do rane mladosti i odlaska na školovanje u grad. Šta je sve na tom putu saznala o sebi i zašto je za saputnice izabrala svoju zvezdu i senku (da li Jungovu?) razgovarala sam s njom, čitajući još jednom svojim pitanjima i njenim odgovorima „Hvatanje mesečine”.

Vaše tragalačko pesničko putovanje u zbirci „Hvatanje mesečine” odvija se u dva fizička prostora, u nebeskom i zemaljskom. Koga ste i šta tražili u nebeskom, a koga i šta sve u zemaljskom prostoru?

Zapitala sam se šta ostaje kao sećanje na sopstveno postojanje kada se stigne u tačku u kojoj sam već bila? Koji su tragovi iskustva putovanja, otkrivanja i mapiranja prostora gde obitavaju svi naši preci, sa kojima smo, hteli to ili ne, neraskidivo povezani? Da li smo to što su nam oni ostavili u nasleđe? A među njima sam tražila, u sećanju, toplinu i praštanje.

Hvatajući mesečinu u najnovijoj zbirci krenuli ste u svoj novostvoreni pesnički zvezdani prostor, vođeni svojom zvezdom, a u pratnji senke. Zvezda vas je vodila kroz prostor obasjan ne samo zvezdama nego i mesečinom, a topao od ljubavi i duša predaka i sa očeve i sa majčine strane. Zašto tamo a ne u zavičajno Nakovo?

Želela sam da ih saberem i razumem, kada su posle Drugog svetskog rata došli u banatsku ravnicu iz Like, 1946. godine. Selo je bilo naseljeno Nemcima koji su posle rata internirani u Nemačku, a oni su useljeni u njihove velike kuće. Bila je to jedna srednjoevropska kultura života. Čini mi se da oni taj susret različitih kultura nisu osećali, kao da ih se nije doticao.

Ako ste tražili sebe pre rođenja u precima, jeste li se otud vratili bliži sebi ili njima?

Vratila sam se bliža njima, bili su mi potrebni da bih dobila odgovore na neka lična pitanja. Snaga našeg identiteta je u njima. Onda sam shvatila da u svemu ima nekog reda i poretka i da svoju priču moram sama da završim, da su dobro i zlo u svojoj neprestanoj igri smenjivanja, da se sve već dogodilo. Slava poeziji.

Dok vas je zvezda odano i prijateljski vodila kroz prostore zvezdane geografije, senka vas je sa manje nežnosti i strogo stalno nešto upozoravala. Koje zadatke ste zadala zvezdi, a koje senci?

Lakše je kad nisi sam na putovanju. Senka je glas razuma, život sagledava kritički, racionalno, pravolinijski, ona je i roditelj, a ponekad i pomoć u razrešavanju zamršenog stiha… Zvezda je lični prostor, brižna Majka sveta, vodilja, kreativnost, individualnost, iracionalno. Zvezda mi je pokazala kako se vole oni koju su te stvorili, baš takvi kakvi jesu.

Da li su saputnice, koje ste izabrali, ispunile vaša očekivanja?

Očekivanjima nema kraja, a one su želele još, dopalo im se. Lako je kretati se kada imaš zvezdane koordinate. Želela sam da mi pomognu na putovanju kroz prošlost i sadašnjost. Bolji izbor nisam mogla da im ponudim.

Jeste li se vratili u svoje zemaljsko detinjstvo, mladost i sadašnji život pripremljeniji, zreliji i mudriji da nastavite traganje za sobom u širem, složenijem i surovijem današnjem prostoru?

Verujem da jesam. Naučila sam da smo svi jednaki. Temelji u koje sam usađena su od kamena, zasnivaju se na nekoliko vrlo jednostavnih moralnih životnih načela. Prihvatila sam ih kao delove ličnosti, „zvezdano nebo nada mnom, moralni zakon u meni”.

Zvezda i senka su ostale sa vama, ali se manje mešaju u vaša putovanja kroz vreme i prostor Nakova. Da li zato što imaju veće poverenje u vas, jer ste ojačani spoznajom najtrajnijeg dela svojih predaka u sebi koji možemo nazvati i etničkim prefiksom, ili ste pronašli sigurnije puteve bez njih?

Nisam, bolujem od viška savesti koja će me dokusuriti, metaforički. Bez obzira na pređeni put, u meni se često budi devojčica koja je trenutke osame, u zajednici koja to ne prepoznaje, nalazila na drvetu oraha ili ispod velikog švapskog stola. To su mesta trajne spoznaje i mira koje sam u njima pronašla, zato im se neprestano vraćam. Tu se ništa nije promenilo.

Sećanja na rođake, ljude iz najbližeg okruženja – Ludog Todora, kojima ste posvetila čitave cikluse u zbirci, kao i na Nanu i njeno ćebe su u stvari, u mom čitanju, vaše prve spoznaje života, dobrote i surovosti, nežnosti, skromnosti, vere i sujeverja?

To su ozarenja, slike koje zauvek žive u sećanju. Trenuci dobrote i topline, želje da zaštitim Ludog Todora o koga svi mogu da se očešu ili da se sa njim šegače. Trenuci magijskog, u pokušaju da njime objasnimo ono što nismo razumeli. Naninu toplinu i dobrotu nosim kao najveću dragocenost koju mi je život podario.

Možemo li na kraju reći da je traganje za sobom jednako istovremenom hvatanju mesečine očima, rukama, mislima, dušom i njenim sjajem, ali i nedokučivim tajnama života i svog bića?

Neprestano hvatamo mesečinu, verujući da, izvan nas, postoji čarobna formula koja bi nam olakšala zemaljski život. Iza nje se zaklanjamo kako bismo mogli da prevaziđemo sva zla ovog sveta koja nam se svakodnevno predočavaju. Ponekad se plašim da gore neće biti mesta, kada dođemo na red. Tada mi prilazi zvezda i kaže: Ne boj se, tamo su tvoji. Zna se, valjda, ko o tome odlučuje? Ili ne? Nisam pametna, a sreća je da mi pamet, kao srednjem ženskom detetu u porodici, nikad i nije bila potrebna.