Prvi vrhunac Bemusa

Posle drame, filma i mjuzikla po tekstu „Maratonci trče počasni krug” Dušana Kovačevića, troje autora iz porodične radionice potpisuje scenario za novu operu Isidore Žebeljan (1967) po istim motivima (Isidora, Milica Žebeljan i Borislav Čičovački). Nastala kao porudžbina festivala u Bregencu i Dženezis fondacije iz Londona, opera je imala svoju svetsku premijeru upravo na festivalu u Bregencu, avgusta meseca, a u sledećoj nedelji očekuju se tri predstave u Beču.

Želela se bufo opera modernog zvuka, dobijena je crnohumorna, ironična i satirična dramma per musica u jednom činu sa 14 scena koja je pisana modernim jezikom različitih folklornih uzoraka. Složeni ritmovi, čudesna orkestracija, neobično sklopljen harmonski plan ostvaruju instrumentalni sastav (Orkestar Isidore Žebeljan) a u najvećoj meri to čini izvanredno pripremljeni vokalni ansambl u rečitativima, šapatima, kricima, zajedničkim i solističkim nastupima.

Ono što se vrtoglavom brzinom dešava na sceni, preobražava, menja oblik i namenu, pripada području „deus ex machina”, drži intenzitet na najvišem potencijalu ne padajući nijednog trenutka u statičnost i dosadu. Strana ekipa izvanrednih solista koji ne samo što glume već izvode opasne akrobatske veštine, pa, iako možemo žaliti što je izvođenje na nemačkom jeziku, oni maestralno ispunjavaju prostor i oblikuju scenski sadržaj. Umetnici kakvi su Marsel Bekman (Laki) Marko di Sapija (Mirko, Lakijev sin), mecosopranistkinja Karin Golc (Ružica, tetka Kristinina) daju vrhunski izvođački nivo predstavi u celini.

Snažna ekspresija postignuta je modernim zvukom orkestra Isidore Žebeljan, njenim daljim istraživanjima na polju boje, ritma i orkestracije koja je započela u svojoj prethodnoj operi „Zora De”, kao i u orkestarskim i vokalno-instrumentalnim delima. Stvaranje neostravinskijevske game u istraživanju prabalkanskih folklornih slojeva okarakterisalo je instrumentalnu podlogu i orkestar, koji ima uspele i značajne samostalne delove unutar opere. On najmanje prati događanja, u najvećoj mogućoj meri ih kreira i komentariše.

Vokalni i instrumentalni elementi ne deluju zasebno već su komponovani u naročiti vid scenske predstave u kojoj maestralna režija jedne dame (Nikola Rab), izvrsna scenografija (dizajn scene, kostima i svetla D. Heler, K. Vajskirhner) uspela filmska projekcija, burleskna, čas duhovita, čas opora muzika počinje i završava se u radionici mrtvačkih sanduka „Topalović” u srpskim vanvremenima u kojima je „smrt jedini siguran pos’o”.

Napraviti danas komičnu operu skoro da zvuči neverovatno, naročito u složenoj i skupoj produkciji sa izvanrednim stranim izvođačima koje u ovom projektu predvodi dirigent Premil Petrović, postajući stručnjak za  novatorske scenske pokušaje.

„Maratonci” Isidore Žebeljan kvalifikuju našu autorku kao izuzetno uspešnog stvaraoca čija imaginacija prevazilazi usko značenje komponovanja same i čiste muzike. Ona piše primenjenu, namenjenu, strogo kontrolisanu i dobro upotrebljenu muzičku ideju koja drži visoki intenzitet zbivanjima na sceni. Nedostatak hora upotpunjuje filmska traka. Brojni likovi dočarani su sa velikom sugestijom: Alfred Verner kao Maksimilijan, Valter Rafajner (Aksentije), Robert Pert kao Milutin, Jovita Sip kao Kristina.

Muzička predstava pripremljena i izvedena do najmanjih detalja, sasvim je izuzetna pojava na našim scenama. Invencija muzike, režije, sjajna interpretacija celog ansambla dovela je do ogromnog interesovanja publike koja je u obe večeri u potpunosti i preko moguće mere popunila salu Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Dobili smo prvi vrhunac Bemusa.