Mala Anika je jača od svih nedaća
(Фото /лична архива)
Aleksandra Topalović, Udruženje „Zajedno za novi život”
Ispunio mi se san o večnoj ljubavi za ceo život onog momenta kada sam stupila u vezu sa Aleksandrom. Godinu dana nakon naše veridbe ostala sam trudna i verovala da je naša bajka zaista potpuna. Trudnoća je bila planirana i željena. Na početku je sve teklo uredno, ali se posle na jednom ultrazvučnom pregledu videlo da se plod deli na dva i da je reč o blizanačkoj trudnoći, koja je od tada vođena kao visokorizična jednojajčana. Na moj rođendan, 7. februara, saznala sam da nosim dve devojčice genetski identične. Pri odlasku na jednu od redovnih kontrola u GAK „Narodni front”, naglo sam prokrvarila kada sam i hospitalizovana.
Konstatovano je visoko naprsnuće vodenjaka i zadržali su me na klinici sve do porođaja. Tešilo me je to što sam osećala moje bebe iako sam znala da se slabije razvijaju. Tog 29. aprila osećala sam neopisivo jake bolove od kojih nisam bila u stanju da ustanem iz kreveta. Ubrzo me je pregledao dežurni lekar, rekao da moram hitno u salu jer je porođaj krenuo, prva beba se već spustila u kanal. Za par minuta sam bila povezana na CTG, i jasno sam mogla da čujem obe srčane radnje moje dve devojčice, nakon čega su me uspavali da bi me porodili carskim rezom.
Budim se na intenzivnoj nezi i prvo što mi saopštavaju jeste da je jedna beba preminula iako su pokušali sve što je bilo u njihovoj moći da joj pomognu, a da je druga u teškom stanju, intubirana jer ne može samostalno da diše. Hteli su da je prebace na Institut za neonatologiju, ali nije bila u stanju za transport. Dala sa joj ime – Anika. Verovala sam da će pobediti i da nas neće ostaviti. Sestra mi je rekla da je dodirnem jer ona oseća sve moje emocije i pružila sam ruku kroz otvor na inkubatoru i spustila je na njene majušne grudi. U tom trenutku moja beba počinje samostalno da se bori za dah i da diše, nakon čega je ubrzo bila ekstubirana.
Anika je 1. maja prebačena na Institut za neonatologiju. Posle 10 dana na intenzivnoj nezi spuštaju je na odeljenje. Bilirubini i transaminaze su joj bili jako povećani, ali se to vodilo da je od fiziološke žutice, koju ona ima od prvog sata života. Dobila je i dve sepse koje je hrabro pregurala bez posledica. Konstantno su je „sunčali”, ali ona je sve brže dobijala sivozelenu boju kože i žute beonjače. Praćena je od strane gastroenterologa iz UDK i Tiršove. S obzirom na to da se sve ovo dešava tokom pandemije kovida 19, posete su bile zabranjene ili veoma retke. Moj muž Aleksandar i ja smo živeli za utorak i petak u 11 sati kada smo mogli da je vidimo na par minuta nadajući se svaki put da ćemo moći makar da je dodirnemo. Posle sto dana, 9. avgusta, otpuštaju je kući i tada sam mislila da smo konačno pobedili. Deset dana kasnije, na prvoj kontroli kod gastroenterologa nam saopštavaju da je u planu biopsija čim malo ojača. U oktobru su njeni rezultati bili sve lošiji, kao i koagulacija, pa se biopsija otpisuje kao opcija.
Hospitalizovane smo na oko 20 dana, tokom kojih je primala vitamin Ka i antibiotike. Žučna kesa joj je i dalje bila vidljiva, jetra funkcionalna, a rezultati – sve lošiji. Tada nam saopštavaju, na ne baš prijatan način, da naše dete mora na transplantaciju jetre jer je to jedini način da preživi, ali i da se taj vid transplantacije kod dece ne radi u Srbiji, već samo u inostranstvu. Na jednom od ultrazvučnih pregleda nam saopštavaju da Anika u stvari nema žučnu kesu i da je rođena sa anomalijom, iako je ona viđena više puta pre toga. Moje dete sa sedam meseci života dobija dijagnozu bilijarna atrezija – nerazvijenost žučnih puteva. Aleksandar i ja ulazimo u proceduru obrade kao potencijalni donori. Čekali smo odgovor klinike „Papa Đovani” u Bergamu sa datumom kada možemo da krenemo put Italije. U februaru dolazi do ponovnog pucanja variksa. U klinici su nam rekli da je jako loše. Sa njom je ostala dr Irena Đorđić. Zahvaljujući njoj Anika je preživela ono što su mnogi verovali da neće. Drenirali su joj stomak i krvarila je na sve strane. Dr Irena nas je zamolila da dođemo u pratnji jer je verovatno da ćemo je tada i poslednji put videti. Ostavili su nas same sa njom. Gledali smo je, ljubili, plakali, molili da nas ne ostavlja. Puta ka kući se ne sećam. Dan kasnije, i Aci i meni zazvonili su telefoni. Mene je zvala dr Irena, a Acu Danica Lukić iz RFZO-a i saopštili su nam da nas Italijani očekuju u roku od dva dana.
Otišli smo u Italiju. Anika je transplantirana 22. marta. Aca je odveden u jednu salu, a ona je bila u drugoj pored njega, delio ih je samo zid. Anika je od tate dobila 25 odsto njegove jetre, iako je njoj onako maloj i mnogo manji procenat bio dovoljan. Obe intervencije su protekle uredno, a njih dvoje su se uspešno i brzo oporavljali.
Narednih šest meseci proveli smo u Bergamu, odlazeći na redovne kontrole. Dvadeset petog avgusta 2023. konačno se vraćamo kao prava i zdrava porodica u Beograd. Anika je danas jedna zdrava, vesela, radoznala devojčica, koja uskoro puni dve godine, raste i upoznaje svet uz Acu i mene.