Kad glumci ispune čitav život

Glumac, šta je to? Tražeći neko naučno objašnjenje, našao sam samo jednu rečenicu: „Glumac ili glumica je osoba koja glumi”. Glumi? Ne kaže ni šta mu je to „glumi”.

Ovo je primetio režiser Zdravko Šotra u knjizi „Mojih 500 glumaca” koju su pre tri dana objavili Službeni glasnik i Radio-televizija Srbije. Iza zahtevnog režisera i scenariste Zdravka Šotre duga je, izuzetno plodna i uspešna karijera. Rođen u Kozicama nadomak Stoca, ovaj Hercegovac koji se uvek rado vraća svom zavičaju, diplomirao je režiju na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Rediteljsku karijeru počinje u Televiziji Beograd, praktično od njenog osnivanja gde je kao asistent Radivoja Lole Đukića radio prvu humorističku seriju „Servisna stanica” još 1959, odnosno tokom sedamdesetih godina prošlog veka šou emisiju „Obraz uz obraz” sa Milenom Dravić i Draganom Nikolićem….

– Radio sam sa glumcima 65 godina. Počev od diplomske predstave u Narodnom pozorištu u Nišu 1956. godine, preko nebrojenih drama i televizijskih serija, mnogih dokumentarnih i 17 igranih filmova, zaključno sa serijom i filmom „Aleksandar od Jugoslavije” ( 2021). Najveći broj tih glumaca nije više među nama, oni polako nestaju iz naših sećanja, a u pitanju su mnoga značajna imena našeg glumišta. Pored sećanja na njih kao glumačke pojave, o mnogima sam napisao brojne istinite anegdote iz njihove karijere.  Ovo je moje sećanje na njih kao ličnosti, osobene glumce, a nabrojao sam da sam radio sa njih 500. Naveo sam njihova imena. Naravno da nisam mogao o svakome da pišem: sve sam ih pomenuo, ali opširnije priče o stotinak njih nalaze se u ovoj knjizi – kaže za „Politiku” režiser Zdravko Šotra.

Na pitanje ko je i kad prvi istrčao na „daske koje život znače” i počeo da glumi, kažu da se prvim glumcem, zabeležio je Zdravko Šotra u ovoj svojoj knjizi, smatra Grk Tespid. On je 530. pre nove ere izašao na scenu Dionisovog teatra, i prvi je koji nije samo deklamovao, nego je glumio neku drugu osobu. Kažu da je to pokrenulo umetnost glume. Glumci su zbog Tespida nazivani tespidijanci. Njihova igra pokreće napred, ne samo antičko pozorište u Grčkoj već pozorište uopšte. Tu se priče više ne pričaju samo kroz pesmu i igru, već kroz dela dramske književnosti, čiji je procvat glumačka igra pospešila.

– Prvi profesionalni glumci pojavljuju se u Engleskoj krajem srednjeg veka. Do 17. veka smatralo se sramotnim da žena izađe na pozornicu. Prva žena je glumila u predstavi u Veneciji, u 17. stoleću. Sve do 20. veka glumci se nisu školovali za taj posao. Smatrali su ih cirkusantima, a zvali su ih: akter, traged, komedijant, komedijaš, imitator, glumator, lakrdijaš, pretvaralo, prenemagalo, glumatalo, pretvorica... Pa kako bi se danas mogla definisati takva osoba? Svakojako. Na primer, može se reći da je to osoba koja je u stanju da izmeni svoj psihofizički sastav, da izađe pred publiku i ubedi je da je neko drugi. Meni je usud dodelio te tespidijance. Glumci su ispunjavali čitav moj život, a na stotine ih je tuda prošlo, od 1956. do 2021. godine – beleži Zdravko Šotra.

Seća se da su s njim u klasi bili  Dejan Mijač, Đorđe Đurđević, Alojz Ujez, Branko Ćurčić, Zvonko Simonović i Jovan Đurić.

– Mijač mi je i za vreme studija i posle ostao bliži od svih. Posle će se ispostaviti da smo se samo nas dvojica bavili režijom. Tada je bilo zaista lepo studirati na Akademiji. Beograd je bio manji jedno sedam puta, pa u Knez Mihailovoj nikad nije bilo mnogo sveta, a skoro svi koji su se „muvali po štrafti” znali su se bar iz viđenja. S nostalgijom se sećam kako smo između časova „visili” na uglu Knez Mihailove i Uskočke, na tom lepom mestu da se provode studentski dani. Tuda su se muvali i studenti Likovne akademije, a i oni sa Filozofskog fakulteta. Svaki dan sam tu viđao Momu Kapora, Branka Miljkovića, Miću Danojlića i druge studente – kaže Šotra i dodaje:

– Kad se ujutru okupimo pred Akademijom, studenti glume počnu da se hvale avanturama iz prethodne noći. Budući glumci su već počeli da se nadmeću pričama ko je te noći više popio. Smatralo se: ko više pije taj će biti veći glumac. Nažalost, upravo sam pomenuo zašto mnogi najdarovitiji među njima već dosta dugo nisu među nema. Duhovitost i veselost tog maštovitog sveta nije kvarila ni činjenica da mnogi od tih mladića nisu znali kako će se tog dana prehraniti: „Kad prođe podne, žicarimo jedan od drugoga po dinar-dva da stignemo kritičnu sumu od 75 dinara koliko košta pasulj sa suvim rebrima kod ’Kolarca’. Još pet dinara obezbeđuje i salatu, a još pet i špricer. Ako zafali dinar, kelner zvani Šeki nam oprosti. ”

Zdravko Šotra u knjizi „Mojih 500 glumaca” naveo je imena koja pamti, zatim ona koja je prepisao sa špica svojih emisija i filmova, i iz arhiva pozorišta u kojima je radio. Tu su imena najvećeg broja glumaca, sa kojima je  radio: Velimir Subotić, Maša Perenčević, Dušanka Rajčić, Neda Brgić, Jelena Trajković, Marko Tasić, Zorica Stefanović, Gordana Đorđević, Danica Stojković, Milojko Topalović, Bogdanka Savić, Vladimir Amidžić, Bora Stojanović, David Tasić Daf…

– Čitavog života sam se, i mimo rada, družio sa glumcima, što nije baš uobičajeno za reditelja. Prosto osećam da smo od istog soja. Najveći broj ih nije više među živima, bez obzira na to što je većina bila mlađa od mene – navodi Šotra uz prisećanje da je tokom gimnazijskih dana stanovao kod brata u Francuskoj ulici, odmah ispod Narodnog pozorišta. Tako je sve i krenulo…

– Jedno veče, nešto me navede, te uđem u taj hram. Dotad sam samo uoči rata gledao jednu družinu kako izvodi komad „Voda sa planine” Raše Plaovića i Milana Đokovića, ispred crkve u Lipljanu. Sad sam prvi put u hramu te umetnosti, pa zevam okolo i upijam utiske, koji me omamljuju. Diže se zavesa, počinje „Šuma” Ostrovskog. Od svega što gledam, moju dečačku dušu uzbuđuje onaj što glumi Nesrećkovića, to jest glumac koji ga igra. Nekakav topao glas, plemeniti patos, suzdržani romantični naboj u njemu... Da ne dužim, kad sam izašao iz Narodnog pozorišta, više nisam bio baš isti onaj koji je ušao. Iza toga sam nekoliko puta visio preko ograde treće galerije, zanet tim plemenitim patosom glumca Ljubiše Jovanovića, koji je igrao Nesrećkovića. Verujem da je taj susret usmerio dalje moju sudbinu – besedi Zdravko Šotra.