Ozarenja vatrom srpskog Orfeja

Živeo je tek 27 godina, stvarao samo nešto duže od jedne decenije a svojim delom uzneo se do legende srpski Orfej Branko Miljković. Upravo proteklih dana obeležavali smo 90 godina od dolaska na svet jednog od najvećih pesnika srpskog jezika (1934–1961) čije će poetsko, esejističko i prevodilačko delo obeležavati mnoge decenije i vekove.

Rano je stihovima zabeležio: „Kroz tuđe srce vodi pravi put/ ko drugačije putuje nailazi na tamu”. Branko Miljković nije naišao na tamu, granice njegovog duha i humanizma stremile su zvezdanim prostorima koje je dosegao prateći lirsku misao Helderlina o dodiru duše i vasione. Znameniti antički filozof  Platon na vreme ga je upozorio: „Znanje je sećanje” i Branko je plamičak svog života usmerio ka stvaranju kompleksnog dela na sećanjima mudrih. Na ovim čvrstim temeljima nastajala je prava literarna riznica – od drevnih Sumeraca, Vavilonaca, Grka, Rimljana, Kineza, dodirujući i neke od naših dana, stalno tragajući za prejakom reči. Njegova životna knjiga poezije bila je „Vatra i ništa” za koju je dobio, kao najmlađi stvaralac Beograda, najveću nagradu grada.

Dolazeći iz rodnog Niša na studije u Beograd, sa rukovetima pesama, a među njima je bila i „Uzalud je budim”, po kojoj je nazvao prvu objavljenu knjigu, u početku prećutkivan, ubrzo je počeo da osvaja široke prostore Jugoslavije. Bio je to trenutak kada je uzleteo kao stvaralačka ličnost…

Goreo je potom u vatri Branko Miljković, ali vatra ga je i podržavala. „Uzmite šaku vrelog pepela/  ili bilo čega što je prošlo/ i videćete da je to još uvek vatra ili da to može biti”, davno je zapisao u „Pohvali vatri”, do kraja definišući stihovima: „Ništa nije izgubljeno u vatri/ samo je sažeto”.

Tokom Miljkovićevog intenzivnog pesničkog stvaralaštva tumačio je njegovu poeziju veliki broj kritičara. Rasprave su se često vodile i o tome da li je ona nejasna. Postalo je to jedno od suštinskih pitanja, pogotovo kada se zna da su pesniku na početku zamerali što je više filozof nego pesnik. Rasprave su vremenom pokazale da je, u Miljkovićevom poetskom činu, filozofija više obasjanje. Sticajem prilika i samo proviđenje je pomoglo pesniku. Preveden je esej velikog pesnika i teoretičara književnosti Sena Džona Persa i njegova snažna reč: „Ljubav je ognjište poezije, nepokornost njen zakon… Nejasnost za koju joj se prebacuje, ne potiče iz njene vlastite prirode, naprotiv, ona je osvetljujuća, već iz noći koju istražuje, iz noći same duše i tajne u koju je ogrezlo ljudsko biće,”

Duboko je Branko Miljković verovao u Poeziju nazivajući je „apsolutnim nedemagoškim oblikom humanizma”. Razlozi dovoljni za život i, u slučaju našeg pesnika sudbinskog glasa, pokazali su se dovoljnim i za smrt.

Posle kriza, dolazila su prava otkrića u prevodilačkom radu, koja počinju da otvaraju puteve za pesnikovu slavu i neumorno stvaranje novih dela. Ali „zrno ludosti”, sve je snažnije delovalo na mnogim planovima – u ljubavi, stvaralaštvu, u samom korenu života. Odrekao se svojih dela i kajao se potom i sam tvrdeći da stvaralac nema pravo na to odricanje. Voleo je i napravio kobnu grešku, tražio prijatelje, imao ih brojne, ali se u neke i razočaravao. Na životnom poprištu je ostao sam kod Ksaverskih zagrebačkih šuma, tamo blizu Crkve Svetog Ksavera… A čekao ga je život i novi stvaralački put.

U Miljkovićevim kobima mogli smo da sagledamo tragiku Milutina Uskokovića, utopljenika u Toplici, pred povlačenje srpske vojske iz otadžbine u Prvom svetskom ratu. Utopljene duše Vladislava Petkovića Disa, koga je torpedovani brod povukao u talase Jonskog mora, tresetnicu koja pada na mrtve alge „Plave grobnice” Milutina Bojića. I one pesnike koje je mlade otrgla zlokobna žuta boljka – sudbinski glas cveta srpskog pesništva, što je tako snažno odjeknuo i sa imenom Branka Miljkovića i njegovim uzvišenim stvaralačkim delom.

Pesnik Branko Miljković stvarao je tek nešto duže od jedne decenije. I pored toga ostavio je bogato poetsko, esejističko i prevodilačko delo. To su pokazale, dokazale i još dokazuju mnogobrojne kritike pesnikovog stvaralaštva što duže od pola veka osvetljavaju, u prvom redu ono što je najznačajnije – njegovo poetsko delo, misaone izvore, filozofski smisao i otkrića u misaonom korpusu, pre svega antičkih filozofa, leksičke i kombinatoričke osobenosti, metafore i simbole, pesnikov život koji je i sam bio poezija osobene vrste.

Dobar znalac i tumač starogrčkog mita i filozofskih učenja, pre svega Heraklita, i više drugih, Miljković je osnovne kategorije njihovih učenja i predanja poetski osmišljavao, utkivao ih u svoju poetiku i, oslanjajući se na paradokse, često unosio i drugačiji, novi smisao. Posebno su ga zaokupljali pra elementi stvari: vatra, voda, zemlja, reč plodonosna za kojom je tragao. U njegovom poetskom sazvežđu ostali su, prosvetljavajući iz dubine bića, privid, prostor, vreme, kosmički znaci i prozraci. Bio je i ostao čitavog života raspet između filozofskog učenja Heraklita, Parmenida i Empedokla i egzistencijalizma jednog Hajdegera i Sartra. Opsedala ga je, takođe, Lajbnicova tajna o besmrtnosti duše ispovedana u ispovestima filozofa. Često su se nametala pitanja o biću i praznini, naslovom poslednje objavljene knjige „Vatra i ništa”, svemoćnu prazninu definiše rečju ništa. Ova višeznačna reč u Brankovom pevanju zaokuplja pažnju, ne samo šezdeset godina od pojave (1957) prve njegove knjige „Uzalud je budim”, već i od objavljivanja prvih pesama, iz gimnazijskih dana.

Branko Miljković rođen je u Nišu 29. januara 1934. godine. Tragično je završio život u 28. godini u Zagrebu, kraj Crkve Svetog Ksavera, Ksaverske šume, u noći između 11. i 12. februara 1961. godine. Ostale su njegove knjige poezije: „Uzalud je budim” (1957), „Smrću protiv smrti” (napisane sa Blažom Šćepanovićem), „Poreklo nade” i„ Vatra i ništa” (1960). Izdavačka kuća Gradina 1972. godine objavila je sabrana dela Branka Miljkovića u četiri toma. Prva dva čini poezija, najistraženije i najkompletnije do danas prezentirana, treći čine prepevi, četvrti eseji, prikazi, delovi intervjua. U toku 50 narednih godina pojavljivali su se brojni izbori Miljkovićeve poezije kod nas i u svetu. Nedavno i novo izdanje Sabranih dela u šest tomova u izdanju Niškog kulturnog centra.

Pišući, povodom trideset godina od večnog odlaska Majakovskog, poznati esej „Pesma ostaje ako je ispevana u vremenu”, Branko Miljković nije mogao da ne zabeleži misao: „Možda će ovaj vek videti još mrtvih pesnika, ako ima pesnika”. Zadrhtala mu je ruka kad je hteo da izbriše ono „možda”. Prošlo je, međutim, samo deset meseci od objavljivanja eseja do tragičnog februarskog jutra 1961. godine što je zauvek otrglo pesnika i tragaoca za jedinim pravim putem koji vodi kroz tuđe srce.

književnik, autor monografije o Branku Miljkoviću