Empatija i domovi za stare

Otkako je reč „empatija” ušla u naš svakodnevni rečnik, izgovara se u svakom trenutku, u svakoj prilici. Reč se toliko istrošila u našem govoru da se zaboravilo njeno značenje. U stvarnom životu nedostaju istinsko razumevanje, saosećanje, privrženost, prema svim ljudima: nesrećnim, bolesnim, starim.

Da ne bismo zaboravili i da bismo bolje razumeli, umesto empatija, trebalo bi koristiti našu reč saosećanje.

A nepoštovanje i nesaosećanje doživela sam, neposredno pred Novu godinu, u domu za stare.

Svog oca sam negovala i čuvala nekoliko godina. Njegove devedeset dve godine bile su ozbiljne i teške, kako za tatu, tako i za mene. Došao je trenutak kada više nisam znala kako da mu pomognem i olakšam muke. Gajila sam nadu da će mu biti omogućeno pružanje neophodne i stručne zdravstvene nege u bolnici, na odeljenju gerijatrije. Bezuspešno. Samo sam ga dodatno istraumirala, vodeći ga od lekara do lekara. Podneo je stoički.

Razmišljala sam da li moj otac, u stanju u kakvom je bio, može da bude u domu za stare. Rekli su da može. Izabrala sam dom u blizini stana, na Banjici. Da mu budem bliže i da mogu svakodnevno da ga posećujem. Shvatio je situaciju i složio se s tim.

Ali u domu nije kao kod kuće. Nije bio dobrodošao jer, kako kaže osoblje, „bio je nemiran u krevetu, naročito noću i tako uznemiravao ostale korisnike”. A mučili su ga bolovi u leđima i od njih nije mogao da ustane, a kamoli da hoda. Samo se pomerao, možda nešto govorio, jer je i glas polako gubio.

U kritikovanju mog oca, isticala se diplomirana socijalna radnica. Svakodnevno mu je govorila da nije dobar. Nije imala reči utehe, saosećanja, da ga malo smiri. A on mi je to prenosio čim bih stigla u posetu.

Znala sam, jer me je ona redovno izveštavala o „nestašlucima” moga oca. Slala mi je slike moga oca, u krevetu, koje je trebalo da potvrde njene tvrdnje. Bilo mi je tužno.

Kao rešenja, predložila mi je da oca vodim kod psihijatra ili da promenimo dom. Ponovila je to više puta. Posle pet dana, provedenih u domu, rešila sam da oca izvedem odatle. Tog jutra mi je socijalna radnica poslala tri slike bespomoćnog oca u krevetu, s razdrljenim pelenama oko njega. I napisala u poruci da su to slike, „čisto informativno, zašto raskidamo ugovor”. Bilo mi je strašno teško.

Delovalo je tako grubo, sebično i bez trunke saosećanja.

Došla sam po njega u zakazano vreme. Kukao je, bez glasa.

Neprofesionalizam je dokazala tako što nas nije ni ispratila, mada je bila u domu. Svu proceduru oko otpusta prepustila je negovateljicama (potpisivanje otpusne liste, povraćaj novca).

Nekako smo prevezli oca do stana, nekih desetak minuta. Nemo je kukao, bez glasa i s grimasama. Bio je to nadolazeći kraj. Kako smo ga položili u njegov krevet, tako je umro.

Teško mi je što sam uopšte dala oca u dom, ali mi je bilo lakše na pomisao da je ipak umro u svom domu.

Dodatno me pogodilo odsustvo saosećanja i prisustvo neprofesionalnosti mlade socijalne radnice, u poslu za koji se školovala. Priznajem, težak je posao koji se radi u domu za stare, pogotovu za mlade ljude. Ali moraju imati dovoljno strpljenja i saosećanja prema starima kojima je kraj izvestan i veoma blizu.

Takođe znam da ima dosta primera domova za stare za koje se iznose samo pozitivna iskustva korisnika. Nadam se da je moj primer među malobrojnima.

Mirjana Mladenović,
Novi Beograd