Finansijskom disciplinom do održivog javnog duga

Trenutna cena zaduživanja zemlje je gotovo četiri puta veća nego pre samo dve godine, što znači i veće opterećenje za budžet narednih godina. Ovo konstatuju Miladin Kovačević i Milena B. Stevović u analizi pod nazivom „Testiranje dugoročne održivosti duga i performansi rasta Republike Srbije u periodu od 2023. do 2032. godine” u novom broju publikacije „Makroekonomske analize i trendovi” (MAT).

„Politika zaduživanja jeste sastavni deo makroekonomske politike zemlje te njen uspeh zavisi od efikasnosti ukupne makroekonomske politike. Zbog toga je pitanje održivosti spoljnog duga usko povezano sa odabranim modelom ekonomskog rasta. U slučaju Srbije, pored sagledavanja desetogodišnjeg razvojnog perioda, nužno je osvrnuti se i na planirani investicioni zamajac do 2027. godine i njegovo uklapanje u fiskalni i dužnički okvir u srednjoročnom periodu. Pomenuti investicioni ciklus biće pokrenut velikim javnim ulaganjima u niz projekata, poput industrijske izložbe Belekspo 27, izgradnje nacionalnog fudbalskog stadiona s pratećim sadržajima, izgradnje gasnog interkonektora Srbija–Bugarska, rekonstrukcije Univerzitetskog kliničkog centra Vojvodine u Novom Sadu, izgradnje širokopojasne komunikacione infrastrukture u ruralnim predelima”, navode autori.

Oni konstatuju da je posle pandemije usledio niz događaja na geopolitičkoj sceni čiji ishod je jako teško predvideti. Nakon izbijanja ratnog sukoba u Ukrajini otvoreno je novo žarište sukoba na Bliskom istoku, u Gazi. Klimatske promene su takođe izvor nestabilnosti u regionima, što dovodi do povećanih migracija i ekonomskih, pa samim tim i političkih kriza. Razvoj novih tehnologija, kao što su veštačka inteligencija i kvantni računari, koji će i te kako uticati na način života i rada ljudi, dovešće do promena u međunarodnim ekonomskim odnosima i prekomponovanja geopolitičke slike.

„U ovakvim uslovima investitori će značajno smanjiti sklonost ka riziku i postati sve oprezniji prilikom ulaganja u druge zemlje, što za Srbiju, kao malu i otvorenu ekonomiju, može biti izazovno u pogledu finansiranja njenog odabranog puta ekonomskog rasta i razvoja. Ovome treba dodati i to da su centralne banke širom sveta u proteklom periodu vodile restriktivnu monetarnu politiku, odnosno podizale svoje referentne kamatne stope kao odgovor na visoku inflaciju, što za posledicu ima skuplje zaduživanje za zemlje tražioce kredita”, navode Kovačević i Stevovićeva.

Njihova analiza održivosti spoljnog duga ukazuje da je Srbija u koridoru rasta od dva do četiri odsto na srednji i dugi rok bez nepredvidljivih šokova, makroekonomski stabilna i da je spoljni dug održiv. Ipak, slabiji učinak izvoza i eventualni dalji rast deficita tekućeg računa, uz slabljenje dinara, usled kretanja na međunarodnim tržištima kapitala i roba mogu ugroziti održivost duga. U prilog ovome govore i očekivanja da će ekonomije EU u 2024. zabeležiti niže stope rasta od ranije projektovanih, ali i bolja perspektiva od 2025, usled čega bi se Srbija mogla susresti s nižom inostranom tražnjom za robe i usluge u ovoj godini.

Da bi dug bio održiv i da bi se izbeglo stanje koje iziskuje nagle korekcije makroekonomske politike, imperativ je fiskalna disciplina i adekvatno smanjenje javnog zaduživanja.

Trenutno su devizne rezerve adekvatne i obezbeđuju dovoljno prostora za ublažavanje uticaja spoljnih šokova. Međutim, donosioci odluka treba da ostanu posvećeni zdravoj makroekonomskoj politici i daljem stvaranju zaštitnih rezervi kako bi se izbegli problemi s dugom. Što je još važnije, da bi se zadovoljile fiskalne potrebe zemlje i bez ugrožavanja održivosti duga, potrebni su dalji napori da se ojača upravljanje javnim dugom, stvori dodatni fiskalni prostor za povećanje produktivnih investicija nauštrb neproduktivne potrošnje.

„Planirana dodatna javna ’investiciona injekcija’ od oko jedne milijarde evra godišnje za realizaciju projekata poput Belekspa i drugo dovela bi do odstupanja od planiranog ravnotežnog fiskalnog rezultata prema aranžmanu iz predostrožnosti sa MMF-om. U slučaju mogućeg redefinisanja tog iznosa na nivo deficita od tri odsto BDP-a, što predstavlja prag u Evropskoj uniji mastriški kriterijum, imali bismo jedino raskorak u 2024. godini, u kojoj bi bilo potrebno uštedeti ili pokriti bez zaduživanja oko 396 miliona evra”, navode autori.