Krivično pravo i lekarska greška

Ženama se medicinski i pravno osporava pravo na abortus. Najveći broj lekara, pravnika, političara i veliki broj građana smatra da je reč o ubistvu s predumišljajem. S druge strane, vrlo mali broj lekara, naučnika i pravnih stručnjaka ima intelektualne, profesionalne i ljudske hrabrosti da smrt beba pri nestručno izvedenom porođaju okarakteriše makar kao ubistvo iz nehata.

Gotovo da nije zabeležen slučaj da je na optuženičku klupu dospeo ijedan lekar koji je pogrešnim medicinskim tretmanom skrivio gašenje života ili invaliditet novorođenčeta, ili porodilje. Broj takvih situacija nije zanemarljiv! Ko ne veruje neka na društvenim mrežama pročita brojna stravična iskustva unesrećenih žena. Pogotovo nema poznatog primera da je ijedan lekar osuđen za smrt bebe. U najboljem slučaju bude optužen za nesavesno lečenje i već u istrazi se odustane od daljeg gonjenja, jer njegove kolege lekari svedoče da je uradio sve u skladu s medicinskim protokolima. U narodu je to poznato kao doktorska solidarnost. Laiku se može učiniti da je to odlika koju treba ceniti. Naprotiv! Takva solidarnost lišena je bilo kakve vrste etičnosti i predstavlja vrhunac beščašća. I potpuno je pogrešna. Štiteći kolege koji su se ogrešili o nauku, profesionalnost, humanost i ljudskost, oni nanose štetu armiji vrhunskih lekara koji požrtvovano, odgovorno, savesno i stručno pomažu majkama da se porode na najbezbolniji i najbezbedniji način. Izjednačavanjem izvrsnih i nesavesnih narušava se poverenje trudnica i njihovih porodica u humanost i stručnost celokupnog akušerstva.

Interesantno je da o slučaju ćute svi koji uvek imaju stav prema svemu. Kao zaliveni ćute politički lideri koji se grčevito bore da se mimo zakona televiziji u stranom vlasništvu dodeli nacionalna frekvencija i koji od stranaca traže da nasilno ponište njihov ubedljivi poraz na izborima. Očekivano! Ćute i pravnici koji gromoglasno tvrde da u Srbiji nema demokratije zato što strana televizija ne može da dobije nacionalnu frekvenciju. Još očekivanije! Ćutali su i kad su političari koji tvrde da se bore za institucije države, a od stranaca traže da suspenduju zakone Srbije i ponište izbore, sproveli pljačkašku privatizaciju u kojoj je 800.000 ljudi ostalo bez posla i postalo gola sirotinja.

Ne pretendujem da tekst koji pišem ima težinu optužnice Emila Zole, ali za nečoveštvo optužujem sve ljude koji smatraju da porodilja Marica Mihajlović nije u pravu i štite lekara koji je skrivio smrt njenog deteta. Pitam se da li bi tako relativizovali stvari da se to desilo nekom iz njihove porodice? Da li bi za smrt bebe optužili nesrećne okolnosti, pričali o procedurama i paragrafima, ili bi tražili da se bahati akušer kazni po zakonu? Da li bi i tada istrajavali u besmislenim nastojanjima da nerođena beba nije čovek i da lekar ne može biti odgovoran za njenu smrt?

Aleksandar Kožev, profesor Univerziteta u Sorboni i jedan od najvećih teoretičara prava, smatrao je da nerođeno dete ima prava kao i svaki drugi čovek.

– Pravni odnos je večan jer podrazumeva totalitet vremena. Pravni subjekt, nije samo homo sapijens takav kakav je u jednom datom trenutku svoje egzistencije, već kakav je u totalitetu te egzistencije. Sa nerođenim detetom ili novorođenčetom se postupa kao sa ljudskim bićem zato što se smatra da će ono postati čovek.

Sa stanovišta opšte pravne teorije i teorije krivičnog prava vinost se sastoji od volje, namere i čina. U ovakvim slučajevima postoje sva tri elementa. Ginekolog-akušer ima objektivna naučna i praktična znanja da njegov skok na stomak trudnice može izazvati oštećenje mekih kostiju bebe, ili porodilje. Ginekolog-akušer koji, umesto da uradi carski rez, nasilnim putem pokušava da istisne dete iz majke ponaša se gore od zveri, budući da ona nema svest o posledici svojih radnji. Dakle, takvo nemedicinsko ponašanje objektivno mora imati poguban učinak.

I zato svi koji takve lekare štite i kvalifikuju delo kao nesavesno lečenje greše. Lekar koji svesno postupa suprotno protokolima lečenja, medicinskih znanja i pravila zdrave logike, čini ubistvo iz nehata. Sasvim je sigurno da njihova osnovna namera nije da nanesu zlo bebi, ali svaki lekar mora znati da skakanje po stomaku trudnice može izazvati povrede i smrt deteta.

Pravna situacija s kojom se suočila Marica Mihajlović je očigledna. Pravni odnos postoji svuda gde se ima pravo da se nešto učini ili ne učini. Lekar nije imao prava da preduzima radnju za koju i običan laik zna da je rizična. Lekar specijalista nije paganski žrec pa da improvizuje i služi se nadrilekarskim suludostima. On je kroz desetogodišnje školovanje stekao znanja i veštine da pozitivno razreši najveći broj situacija koje priroda nije u mogućnosti samostalno da reši. Šta treba da uradi kad porođaj ne teče kako treba ili krene po zlu? Da preduzme radnju koja će pomoći porodilji i detetu da prežive. Da uradi carski rez! Za to je školovan. Za to se specijalizovao. To mu nalaže medicinska etika. Sve drugo što učini predstavlja akt zle namere. Time što se nije uzdržao od te besmislene akcije kriv je! Sa koje god strane da tumačimo slučaj. Sa medicinske. Ljudske. I pravne. Da je to uradio neko nestručan odmah bi bio optužen za ubistvo bebe. S tim da je u pitanju teži slučaj kad takvu grešku počini lekar.

Od obducenata, zdravstvene inspekcije i pravosuđa se ne očekuje da budu pristrasni. Naprotiv, treba da se ponašaju kao Koževljev nezavisni treći. Lekari moraju da se krivično-pravno izjednače s običnim ljudima, s majkama o čijim trudnoćama i porođajima brinu. Samo tada će pravda biti zadovoljena.

Novinar i publicista

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista