Da li je mogao da izbije mir

Specijalno za „Politiku”

Prošlo je 25 godina od pregovora u Rambujeu. Da li su ti pregovori kamen međaš u istoriji drame na Kosovu? Oni su svakako važan element, ali ne označavaju ni početak, ni sredinu, ni kraj istorijskog procesa na Kosovu i u vezi s Kosovom. Taj proces je davno počeo, još uvek traje i trajaće.

Tu situaciju pažljivo pratim od 1978. kao član CK Srbije. Tito je bolestan i pitanje šta će biti s državom posle njega visi u vazduhu. Parola „I posle Tita – Tito” raspada se već 1981. u velikim, nasilnim demonstracijama na Kosovu uz parolu „Kosovo republika”. Dok se rat valja od Slovenije preko Hrvatske, a pre Bosne, američki ambasador Cimerman saopštava ministru Vladislavu Jovanoviću da će nas Amerika bombardovati ako intervenišemo na Kosovu.

Svesni opasnosti, povlačimo prvi korak: sporazum Milošević–Rugova o obrazovanju. Kao posrednik uključuje se Vatikan, koji predstavlja kardinal Palja. Istovremeno se uz podršku Grčke realizuje naša ideja o konferenciji balkanskih zemalja. Ideja je potpuno podržana i konferencija počinje uz parolu „Balkan – balkanskim narodima”. Velike sile nisu prisutne. Krajem 1997. definisano je rešenje obrazovanja i početkom 1998. radi se na tehničkim pitanjima za paralelnu nastavu na srpskom i albanskom jeziku za školsku 1998/99. godinu.

Dok se to odvija, pojavljuje se OVK. Mi prepoznajemo rukopis Zapada u organizovanju OVK i pokušavamo da politički preteknemo izbijanje sukoba. U tome nam pomaže pregovarački proces s Rugovom o samoupravi na Kosovu uz posredovanje SAD u liku Kristofera Hila, tada ambasadora u Makedoniji. Pregovara se na principu šatl-diplomatije. Hil prenosi nacrte dokumenta između Miloševića i Rugove pa nastaju dokumenti Hil 1, 2 i 3 do oktobra 1998. godine. Usred te grozničave trke između rata i mira dešava se „bomba”. Holbruk i Hil se u selu Junik krajem juna 1998. sastaju s predstavnicima OVK čiji bradati član seda pored Holbruka s „kalašnjikovom”. Time SAD šalju poruku da napuštaju Rugovu i njegove pregovore i prelaze na OVK i „kalašnjikov”.

Bi-Bi-Si je 2002. objavio seriju „Pad Miloševića”, u kojoj akteri govore o svojim ulogama. Sud u Hagu je taj dokument prihvatio kao dokaz. Tamo sam saznao da je sedam dana posle Junika Holbruk u Švajcarskoj održao novi sastanak sa OVK na kome im je saopštio „da će SAD tako pritisnuti Miloševića da promeni Ustav i da će Kosovo za tri godine dobiti nezavisnost”. Predstavnik OVK s tog sastanka javlja svojima šta je Holbruk obećao i traži im da ispune tri uslova: „Prvo, skinite sliku Envera Hodže sa zida, drugo, ne pozdravljajte stisnutom pesnicom, već šakom, i treće, šta god vas neko pita, kažite da se borite za demokratiju.”

Posle tog sastanka Holbruk kaže u kameru da je mislio da im kaže da vode računa kako se ponašaju, ali pošto se oni „bore za goli život, nisam im rekao ništa”. To je kraj svih pregovora, jer OVK nema šta da pregovara sa Srbijom, već samo gleda u Ameriku i čeka da im ispuni obećanje, od Rambujea do danas. Država je pred strašnom dilemom. Ako ne interveniše, OVK će nam uzeti Kosovo, ako interveniše, napašće nas Amerika sa ciljem da nam uzme Kosovo. Doneta je odluka da se odmah sprovede „antiteroristička operacija” i neutrališe OVK.

Istovremeno naš ambasador u Tirani javlja da su Amerikanci saopštili Vatikanu da prestane dalje aktivnosti oko obrazovanja, balkanske zemlje se više ni na telefon ne javljaju oko Kritske konferencije, Hil više ne radi na sporazumu o samoupravi. Vlada Srbije izlazi s predlogom deklaracije o samoupravi na Kosovu i Metohiji i poziva sve političke partije Albanaca na razgovor. Niko ne dolazi.

Kada je antiteroristička operacija završena u septembru 1998, na Kosovu je vraćena bezbednost, saobraćaj, privreda... Država pokušava da politički kapitalizuje mir. Četvorodnevni danonoćni razgovori dovode do sporazuma Milošević–Holbruk. U početku misija deluje mirotvorno, ali kako vreme prolazi, toleriše ponovne napade OVK i njihovo ponovno narastanje. Postaje očigledno da je obnavljanje OVK jasan cilj i da će se s porastom sukoba odmrznuti pretnja NATO-a i početi bombardovanje.

Onda se događa Račak i bombardovanje postaje izvesno. Treba reći da je politička odluka o nezavisnosti Kosova doneta mnogo ranije i saopštena predstavnicima OVK mesec dana pre početka antiterorističke operacije i sedam meseci pre Račka. OVK izvodi bombaške napade na civile, dva u Prištini i po jedan u Mitrovici i Podujevu... U toj atmosferi dolazi poziv za Rambuje.

Pregovore je formalno sazvala Kontakt grupa, koju su činile SAD, Rusija, Velika Britanija, Nemačka, Francuska i Italija. Kontakt grupa je 30. januara 1999, kao celina uz poziv na pregovore usvojila i „Principe o kojima se ne može pregovarati”. Oni između ostalog sadrže „Teritorijalni integritet Savezne Republike Jugoslavije i susednih zemalja”. Rečeno je da ćemo razgovarati s pregovaračkom trojkom Hil–Petrič–Majorski, a oni će prenositi stavove delegacijama. Mi smo na osnovu iskustva o pripremi Dejtona insistirali da se prvo definiše i usvoji pravni okvir koji nesporno definiše suverenitet SRJ i Srbije, a da se onda pregovara o principima suštinske autonomije.

To nije prihvaćeno, već su nam dostavljani nacrti u vezi s funkcionisanjem opština, ljudskim pravima... Mi smo insistirali na suverenitetu i pregovori su zapali u blokadu. Svesni rizika da će nas optužiti za propast pregovora, predložili smo konsultacije s Beogradom. Ja sam doleteo na noćne konsultacije. Nakon naše inicijative Kontakt grupa je ponovila svoj stav o suverenitetu. Nastavili smo pregovore, ali bez napretka. Jedne noći smo predložili pregovaračima ideju o paralelnoj vlasti, da i republički i pokrajinski organi budu građanima na raspolaganju bez obzira na nacionalnost. Albanci nisu odmah odbili predlog, dok smo se mi grozničavo dogovarali kako ćemo dalje. Ujutru ne samo da nismo nastavili, već su nam dali predlog dela vojnog dokumenta koji je bio potpuno neprihvatljiv jer je asocirao na okupaciju.

Narednih dana smo dobili celinu dokumenta koji je imao desetine stranica o detaljima funkcionisanja opština i pokrajinskih organa o kojima se moglo razgovarati, ali đavo je spavao u poslednje dve strane. Tu je prvo bio „Dodatak B: Status multinacionalnih vojnih snaga za implementaciju”. Ovo poglavlje detaljno opisuje da NATO snage dolaze u Saveznu Republiku Jugoslaviju. Da im se stavlja na raspolaganje teritorija, vazdušni prostor, teritorijalne vode, luke (Kosovo nema ni more, ni luke), aerodromi, infrastruktura, frekventni opseg medija. „NATO vojno osoblje može da poseduje i nosi oružje ako je to dozvoljeno njegovom naredbom... NATO osoblje ne podleže bilo kakvoj odgovornosti pred vlastima SRJ... U sprovođenju svojih ovlašćenja u skladu sa ovim poglavljem, NATO je ovlašćen da liši slobode osobe koje će što je pre moguće izvesti pred odgovarajuće službenike.”

Ovde nema ograničenja da se ove mere odnose samo na teritoriju Kosova, uvek se pominje SR Jugoslavija, dakle radi se o celoj zemlji, i to nije kraj: „Tri godine nakon stupanja ovog sporazuma na snagu održaće se međunarodni sastanak da odredi mehanizam za konačno rešenje za Kosovo, na bazi volje naroda, mišljenja relevantnih autoriteta i napora svake strane u odnosu na sprovođenje ovog sporazuma, i Helsinškog završnog dokumenta...”

Znači, tri godine treba da budemo u stanju koje ima elemente okupacije pa će onda da se održi konferencija koja će da odluči u skladu s voljom naroda. Kog naroda, mi smo tražili da piše – u skladu s voljom građana Srbije, naravno, to je odbijeno. Dakle, trebalo je da mi jednim potpisom prihvatimo i okupaciju i mehanizam za proglašavanje nezavisnosti Kosova. Mi smo rekli da je to nemoguće. Dok mi brinemo svoju brigu, saznajemo da unutar albanske delegacije postoji problem jer oni očekuju samo nezavisnost kao jedini rezultat pregovora. Tači traži da piše da će se na Kosovu održati referendum o nezavisnosti. Posle mnogo ubeđivanja, Amerikanci daju samo njima posebno pismo kojim garantuju da to što piše upravo to znači.

Onda nas obaveštavaju da će biti prekid pregovora od 15 dana, ali da treba da bude završno izjašnjavanje delegacija. Svesni opasnosti koja nam preti, želimo da svakako dođemo do sporazuma da relativizujemo vojna pitanja i da sve podredimo budućem sporazumu. U tom smislu smo pregovaračkoj trojci poslali pismo sa izjavom koju je potpisao šef delegacije, prof. Ratko Marković, koja je glasila: „Savezna Republika Jugoslavija je spremna da razmotri vrstu i obim međunarodnog prisustva u funkciji sprovođenja sporazuma kada on bude postignut.”

Znači, ako se postigne sporazum, onda ne sporimo kakve će snage učestvovati u njegovom sprovođenju. Na završnom razgovoru je Rusija izjavila da oni kao članovi Kontakt grupe nisu ni videli dokument koji je nama dat na izjašnjavanje, tako da se ne radi o dokumentu Kontakt grupe, već je to predlog zapadnih zemalja i da ga Rusija neće podržati. Albanska delegacija je odbila sporazum i razbesnela zapadne ministre, a mi smo rekli da ostajemo pri stavu da imamo problem samo s mehanizmom koji omogućava proglašavanje nezavisnosti, a vojni deo smo rešili izjavom. Dogovoreno je da će se pregovori nastaviti posle pauze.

Ministri izlaze pred novinare i Britanac Robin Kuk nervozno kaže novinarima: „Ovi Albanci su sve odbili, kako sad da bombardujemo Srbe?” Olbrajtova stoji pored njega i kaže: „Srbi su sve odbili, imaju sad ovu pauzu da odluče ili će biti bombardovani.” Vraćamo se u Beograd i razrađujemo primedbe na pojedine članove sporazuma računajući da u nastavku sledi rasprava u detaljima. Posle pauze dolazimo u Pariz, gde se pregovara u kongresnom centru Kleber. Na prvom sastanku s pregovaračkom trojkom „hladan tuš”. Nema više razgovora o tekstu, već se samo razgovara o potpisivanju „Sporazuma iz Rambujea”. Kažemo kakvog sporazuma kad ga u Rambujeu nismo prihvatili ni Albanci ni mi. Odgovor je: „Vi ste nekooperativni.”

U Parizu se sastajemo Kristofer Hil, Milutinović i ja. Milutinović saopštava „specijalnu ponudu Beograda”, da SR Jugoslavija uđe u NATO, pod uslovom da uđe cela. Hil kaže: „Milane, to nije tema.” Zakazuje se potpisivanje. Mi odbijamo da potpišemo predaju Kosova i Metohije i predajemo naš tekst sa izmenama i dopunama, to nije predmet pažnje. Potpisuju Albanci, SAD i EU, Rusija ne potpisuje. Misija OEBS-a se povlači bez ikakvog objašnjenja, da je ugrožena bezbednost, da je ometamo u radu... Ništa. Odlaze 20. marta 1999. godine.

Holbruk dolazi kod Miloševića sa ultimatumom: „Potpiši Rambuje ili bombardujemo.” Milošević odbija, 24. marta počinje bombardovanje. Užas traje 78 dana. Prekida se tako što nam SAD predlažu Rezoluciju Saveta bezbednosti 1244. Mi prihvatamo, rat je završen. U 1244 piše sve što smo mi u Rambujeu tražili kao minimum da potpišemo sporazum. Priznaje se suverenitet SRJ, razoružava se OVK, deo naših snaga ostaje na Kosovu i Metohiji... Ostaje pitanje za istoriju: zašto nam u Rambujeu nisu dali 1244, mi bismo teška srca to prihvatili da izbegnemo bombardovanje, rata ne bi bilo.