Kako sam preživeo streljanje (1)

Bio sam učenik druge godine Učiteljske škole. Septembra meseca sve škole u gradu počele su normalno da rade. Ja sam kao i svi moji drugovi svakog dana prolazio glavnom ulicom s jednog na drugi kraj grada gde mi je bila škola. Često smo u jutarnjim časovima bezazleno i radoznalo posmatrali kolone Nemaca kako se kreću u punoj ratnoj opremi u pravcu Gornjeg Milanovca. Tiho smo međusobno govorili da idu u borbu protiv partizana. Po povratku iz škole gledali smo i autobuse Crvenog krsta u kome su bili ranjeni ali i mrtvi Nemci. Znali smo da se vode borbe oko Divostina, Bara, Vrašćešnice i drugih mesta prema Gornjem Milanovcu

Osvanuo je sunčani jesenji dan 20. oktobar. Kao i obično, pošao sam u školu. Išao sam ustaljenim putem ne sluteći ništa. Na ulicama je bilo nešto više užurbanog sveta nego obično, ali na to nisam obraćao pažnju. Video sam Nemce kako vode neke grupe ljudi u pravcu Šumarica. Mislio sam da ih vode na rad, nisam ništa slutio, išao sam dalje prema školi. Kada sam bio stotinak metara od škole, grupa Nemaca me je zaustavila i počela je da prikuplja ostale ljude iz kuća i sa ulica i đake koji su išli u školu, formirajući kolonu. Upitali smo, zašto nas zadržavaju. Odgovorili su: "Da vam se overe legitimacije". Većina Nemaca toga dana dobro je govorila srpskohrvatski jezik. Tu smo stajali skoro jedan čas dok se formirala kolona i onda smo krenuli prema Šumaricama.

U ovu kolonu su priključili i moje drugove koje su izveli iz Učiteljske škole, profesore i direktora škole Miloja Pavlovića. Kada se kolona približila barakama, zaustavili su nas i otpočeo je pretres. Oduzimali su sve vredne stvari kao: časovnike, tabakere, novac, prstenje i drugo, koje su bacali na gomilu. Ja sam imao ručni sat koji mi je otac poklonio za položenu malu maturu (osmogodišnju školu). Kako je sat imao metalnu narukvicu koja se rasteže, a ja sam bio u sredini kolone, brzo sam ga pomerio gore ispod mišice, tako da ga Nemac nije našao prilikom pretresa. Zahtevao je da otvorim đačku torbu, što sam i učinio, pogledao je u nju, a ja sam mu instinktivno, posebno pokazao nemačku čitanku koja se tu zadesila. Pogledao je, cinički se nasmejao govoreći mi na našem jeziku: "To ti više neće trebati". Kad je pretres završen, strpali su nas u jednu od tri velike barake u kojima je već bilo dosta ljudi. Ove barake su bile vojne konjušnice a nalazile su se na periferiji grada. U toku celog dana Nemci su dovodili ljude raznih zanimanja i godina starosti, od dece petnaestih godina do sedih staraca s preko 65 godina. Među njima je bilo bolesnih i hromih sa štapovima i štakama koje su Nemci nemilosrdno gurali unutra, tako da je do večeri baraka bila prepuna. Sećam se da je negde oko podne, s jednom grupom, doveden u baraku i hromi prodavac peciva, s punom korpom. Oko njega su se skupili oni koji su imali novac da kupe perece, kifle i pogačice, a i oni koji nisu imali, obično đaci. Za tili čas pecivo je rasprodato, a zadovoljan prodavac se smeškao, iako je i sam gladan, ne sluteći da taj novac nikad neće predati vlasniku pekarske radnje, niti ostaviti deo zarade za svoju decu.

Sećam se da su se to veče na vratima barake pojavila tri nemačka policajca s "pločama" oko vrata i saopštili nam "da su barake opkoljene naoružanim vojnicima i da niko ne pokuša da beži jer će biti ubijen". Pored barake u kojoj sam bio, to veče proveli su jednu kolonu ljudi, i posle izvesnog vremena oglasiše se mitraljeski rafali, a zatim pojedinačno pucanje iz pušaka i pištolja. Neko je u baraci rekao: "Streljaju poznate komuniste". To su bile prve žrtve fašističkog pokolja. U toku cele noći povremeno su Nemci sa ljotićevcima otvarali vrata barake i prozivali pojedine ljude. Vrlo često se pojavljivao jedan plavi visoki ljotićevac, mislim da se zvao Srećko, koji je izvikivao imena po nekoga koga je tražio od barake do barake da bi ga izveo. Bili su to njegovi prijatelji ili oni čije su se porodice snašle i davale ubicama zlato i druge vredne stvari, da im izvedu sina, oca ili brata. Takođe su puštani oni koji su se izjasnili kao Mađari, Rumuni, Albanci, Hrvati, itd.

Sećam se dobro te jezive i stravične noći, uoči izvođenja na streljanje, koju nikad neću zaboraviti. Baraka je bila prepuna, nije moglo da se sedne, već smo se naslonjeni jedni na druge ili na zidove baraka, stojeći ili čučeći talasali (ljuljali). Oko baraka smejali su se Nemci i zveckalo je oružje, koje je u noćnoj tišini predstavljalo zloslutnu neman. Više nas, čkiljilo je nekoliko sijalica koje su obasjavale glave ljudi utonule u sopstvene misli i brige. Svako je od nas tada živeo svoj poseban život, listajući stranice svog pređenog puta i pitajući se šta se dešava. I šta će se desiti? Sećam se da me je s tim mislima, onako stojeći, uhvatio san, pa sam se njihao čas levo čas desno, kako se masa pomerala. I tog momenta, usnuo sam san – da se s drugovima i drugaricama iz škole nalazim na ekskurziji, da smo se zbili jedni uz druge da se slikamo. Dok je fotograf nameštao aparat, naišao je jedan starac s torbom i štapom, zastao je, pogledao nas je sve redom i odjednom je prema meni uperio svoj štap, govoreći: "Ti ćeš dobro proći". Tog momenta sam se trgnuo iz sna i shvatio surovu istinu gde se nalazim. Vrata koja su se povremeno otvarala da bi još nekog prozvala da izađe, remetila su tišinu i prekidala misli i brige zadremalih ljudi. Nisam mogao više da dremam, neka mi je jeza prožimala kosti i celo telo, ali su mi ovaj san i reči starca stalno bile na umu.

Jutarnja svetlost i miris jeseni polako su se uvlačile u baraku, kroz nekoliko visoko podignutih prozorčića i na otvorima između dasaka na zidovima barake. Prvi snopovi svetlosti obasjavali su naša ubledela i zabrinuta lica očekujući neizvesnost. Negde oko 7 časova, otvorila su se vrata barake, na kojima se pojavilo nekoliko do zuba naoružanih Nemaca sa uzvikom: "Izlazite, sto na rad". Mi koji smo bili bliže vratima, pođosmo napred, kako bismo što pre izašli iz ove jezive barake, misleći da ćemo se na radu lakše dočepati slobode. Bio sam među poslednjima od onih koji su trebali da izađu, kad se iza mene čuše reči: "Sinko, pusti mene, jači sam i mogu više da radim". Okrenuo sam se, video sam popa Cvetića, izbeglicu iz Like ili Banije. "Dobro oče", odgovorih i on izađe, a vrata se zatvoriše.

Prošlo je desetinu minuta, a odjednom se začu strašna mitraljeska pucnjava. Oni koji su bili blizu zidina baraka i oni koji su se popeli na poprečne grede krovne konstrukcije i gledali kroz prozorčiće povikaše: "Streljaju – sve ih pobiše". U baraci trenutno nasta tajac i zaprepašćenje, jer smo shvatili šta nas čeka.

Prošlo je vrlo malo vremena, a drugovi koji su bili na gredama povikaše: "Teraju kolonu iz druge barake". Opet se oglasiše rafali i pojedinačni pucnji iz pušaka i pištolja. Znali smo šta se dešava, ali niko nije više komentarisao, samo su naši međusobni pogledi sve govorili.

Usled pomeranja levo-desno, nekako sam se opet našao blizu vrata i pored direktora moje škole Miloja Pavlovića. Od ranije, porodice su nam se poznavale, i on me upita: "Gde su ste presreli – nisu te izveli iz škole". Objasnio sam kako sam dospeo u kolonu i u baraku. Malo smo još razgovarali, a vrata barake se otvoriše i na njima se pojavi ledan ljotićevac s pitanjem: "Da li je tu Miloje Pavlović i neka izađe". "Tu sam", odgovori Miloje i pođe prema vratima. Znajući da je svako pušten koga su pojedinačno prozvali, uspeo sam, instinktivno, da mu samo kažem: "Kažite koju reč za mene".

Vrata se nisu zatvorila, a na dva do tri metra od njih stajao je zločinac Marisav Petrović, komandant Ljotićevog odreda, kao moćnik i silnik kome su sva moć i vlast u ruci. Kada je Miloje prišao on mu se obratio rečima: "Gospodine direktore, vi znate šta ste radili, ali ja vam poklanjam život". Miloje je odmereno i dostojanstveno upitao "Šta sam ja to radio?" "Vi ste mnoge generacije komunista propustili kroz školu a da ništa niste preduzimali protiv njih", govorio je Marisav podignutim tonom. Nastao je tajac, a tada su se čule velike reči – još većeg čoveka. "Nije važno šta sam ja radio u slobodnoj zemlji, važno je ono šta vi sada radite zajedno sa okupatorom". Na ove reči silnik se razbesneo kao ris, vikao je što je mogao više: "Natrag u baraku, marš natrag", okrenuo se i brzo otišao.

Bio sam zaprepašćen i uplašen, a on, moj direktor, dostojanstveno je ušao u baraku i prišao svojim poznanicima i kolegama. Bio sam suviše mlad, pa nisam tada mogao da shvatim svu veličinu reči i njegovo hrabro držanje. Samo veliki ljudi mogu u sudbonosnim časovima da odbace ponuđenu pojedinačnu slobodu, od slugu okupatora, i da se priključe svom narodu i da dele njegovu sudbinu. Tako je postupio Miloje Pavlović. Uskoro su došli Nemci i rukama su odredili novu grupu za streljanje. U njoj je bio i Miloje, koji je streljan sa ostalim rodoljubima.