Maraton kao način života

U vreme kada je sport visokom profesionalizacijom postao, na neki način, svoja suprotnost, ima još onih koji se njime bave baš za svoju dušu. Jedan od takvih je Beograđanin Dušan Nikoliš, koji u 73. godini i ne pomišlja da odustane od maratona.

On je pravi primer da sport zaista čeliči zdravlje, što mu je i iskonska svrha. Uostalom, koliko je mnogo mlađih od njega kadro da prepešači 42,2 kilometra, a da i ne govorimo o onima koji bi istrčali najtežu atletsku trku.

Od kada ste u sportu?

Od detinjstva sam bio u sportu i on u meni. Direktno: dečje igranje fudbala i plivanje, more, bazeni i skijanje zimi. Posredno, od 1961, redovno, pasionirano, praćenje svakog mogućeg sporta na crnobeloj televiziji, koji je direktnim prenosima u to doba bio dostupan i popularisan: domaći boks (Meč šampiona), gimnastika, ponekad fudbal i atletika (samo prvenstva Evrope) i slično. Najuzbudljiviji su bili direktni prenosi svetskih prvenstava u hokeju na ledu (Maljcev, Golonka, Sven Tumba Johanson itd.), boksu, gimnastici (Cerar) i neizostavne Četiri sakaonice, alpsko skijanje, plivanje, Olimpijske igre. Od tenisa, samo jedan prenos godišnje – finale Vimbldona. Ali, ni u detinjstvu, niti u mladosti nisam trenirao nijedan sport, ali sam ga pratio, posebno košarku.

Od kada ste maratonac?

Moj prvi kontakt s dugoprugaškim trčanjem desio se u mojoj 38. godini, maja 1988, na prvom Beogradskom maratonu Đoke Vještice,. Osetio sam da je to prava stvar za moj avanturistički duh. Od tada: redovni treninzi trčanja tri-četiri puta nedeljno, preko čitave godine poslednjih 36 godina, učešće na bezbroj trka i oko 80 maratona, neprimetno izmenjen način ishrane, a neprimetno je i maraton postao moj način života, odnosno – sam život. Velika, duga avantura, i herojstvo duha i tela.

Šta je potrebno za to?

Za uspešno istrčavanje maratona, pored naslednih osobina, najbitniji je kontinuirani trkački trening. On je alfa i omega. Zatim, po važnosti, slede oporavak, oprema, ishrana, kao i stručno lečenje sportskih povreda. Uspešno istrčan maraton je onaj posle koga jedva čekate sledeći. To posebno važi za početnike, kojima uvek savetujem da nikada ne dovedu sebe u stanje iscrpljenosti i bola da posle prvog maratona kažu: „Nikad više! Što mi je to trebalo!” Do sada mi se nije dogodilo da odustanem trčanje maratona, koji sam započeo, niti da ga ne završim u zadatom vremenskom limitu. Srećom, ni na jednom se nisam povredio, kao ni posle njega.

Da li se nekog maratona posebno sećate?

Nijednog se ne mogu setiti kao najtežeg, mada je svaki po sebi težak, kao i onih lakših, elegantno istrčanih. Među maratonima koji mi spadaju u najdraže uspomene, a i u najvažnije, izdvajam: Beogradski 1994, kada sam, s 44 godine, ostvario lični rekord 3:24:26, Bostonski stoti 1996, doduše s razočaravajućih 3:57:47, na koji me je gratis kartom poslala „Al Italija” i na kome sam, pored atletičara Crvene zvezde Srbe Nikolića, bio jedini iz naše zemlje, i 100. u Košicama prošle godine – 5:16:22. Iz Srbije samo ja imam medalje sa obe globalne maratonske „stotke”: iz Bostona, s najstarijeg svetskog maratona, i iz Košica, drugog najstarijeg na svetu. Najbliži srcu mi je Beogradski. Doživljavam ga kao kućni maraton: start mi je 500 mezara od kuće, a najveća uzbrdica, 600 metara pred ciljem, prolazi ispod prozora moje kuće. I dalje sam rekorder po broju istrčanih Beogradskih maratona.

Čime Vas maraton i dalje drži?

Maraton me je privukao, a i dalje me drži, kao antiteza „brzim stvarima” u životu. Omogućava mi da uživam u zadovoljavanju sopstvenog unutrašnjeg smisla i potrebe osvajanja velikih daljina, horizonata i vrhova, uz stalni duhovni i telesni napor takmičenja i pobeđivanja, prevashodno samog sebe. Tako posmatrano, maraton je, za mene, jedna krajnje „sebična” sportska delatnost.

Kod Dalipagića u Seltiksovom kampu

Kao nezaboravan događaj iz sporta Nikoliš je izdvojio sledeći:

– Bio sam 1976. jednu školsku godinu u Bostonu kao Fulbrajtov stipendista na postdiplomskim studijama iz međunarodnih odnosa i diplomatije. Posle Olimpijskih igara u Montrealu saznao sam da u Seltiks stiže na probu Praja Dalipagić. Otišao sam u njihov letnji kamp za treninge i zatekao ga u društvu s Krešom Ćosićem i gospodinom Požegom. Prevodio sam jednom lokalnom novinaru, koji je pravio reportažu o prvom evropskom košarkašu u NBA, posmatrao večernji trening i posle toga krenuo za Boston, u koji me je, vozeći svoj automobil, vratio Red Ojerbah! Te godine Bostonski maraton nisam ni konstatovao! Redovno sam u kampusu samo „pikao” košarku, pomalo i fudbal, koji je počeo da se igra u SAD. Imao sam čast da me momci iz vaterpolo tima, pošto sam im rekao da sam iz Jugoslavije, pozovu u bazen da im pokažem neke „cake”! Dopala mi se igra Havličeka, dobio sam „fotku” Džona Njukomba s posvetom.