Kultni komičar Gručo

Da to odmah naglasimo, kaže se Graučo Marks, ali ostajemo pri našem uobičajenom izgovoru Gručo Marks, kako na početku predgovora novom, jedinstvenom, dvobroju časopisa „Gradac”, posvećenom ovom kultnom komičaru, kaže priređivač Aleksa Golijanin. Gručo je za generacije gledalaca bio sinonim za čudan hod, koji će pajtonovci kasnije nadograditi u ministarstvu smešnog hoda; predimenzionirane brkove ispod kojih je sevao zavodljiv osmeh čoveka navučenog na burlesku i vodvilj; glasan, izveštačen, govor. Na kraju jednog od najlepših filmova Vudija Alena „Hana i njene sestre”, junak koga igra Vudi, posle čitavog spektra hipohondarske paranoje osvešćuje se uz film braće Marks, pogađa ga strela erosa uz njihovu glumu i igru, osvrće se oko sebe u bioskopu, izlazi i gleda Njujork očima zaljubljenika u život, shvata da je sve sada i ovde, i da je ta komedija na platnu slična samom životu, koji jeste smešan i jednostavan u suštini.

Džulijus Gručo Marks (1890–1977) bio je talentovani pisac, glumac i pevač, smatrao je da ne postoji formula za komediju, osim stalne prakse, znao je važnost teatarskog izvođenja, važnost pričanja priče, vežbe u dosetkama. Za njega je humor bio ozbiljan posao. Pisce je cenio više od glumaca i želeo je da bude upamćen po svom pisanju. Gručo je satiričar koji je sa svojom braćom napravio fenomen: „frontalni napad na sve učesnike društvene tragikomedije, od velikih špekulanata i kapitalista u pokušaju, do nadničarskih robova, uz urnebesne dosetke i sarkastične igre reči”. Dakle, sve je aktuelno i danas.

„Ako pogledamo ostale velike komičare, Čaplin ima korene u Dikensu i pozorištu devetnaestog veka; Baster Kiton, više filmski, predstavlja neku vrstu stoicizma iz vremena Građanskog rata. Samo su braća Marks izgledali kao savremenici dade”, piše Blejk Gopnik, američki kritičar umetnosti.

Braća Marks fascinirali su Artoa, Supoa, Dalija, T.S Eliota, Joneska, Beketa, Pajtonovce. U Holivudu su ih sledili Mel Bruks, pomenuti Vudi Alen, i mnogi drugi. Musolini je zabranio prikazivanje filma braće Marks „Duck Soup” iz 1933. godine u Italiji, ostvarenja koje je parodiralo vlast u imaginarnoj državi Fridoniji, čijeg diktatora pokušava da sa vlasti svrgne susedni vladar Silvanije. Ovo izdanje časopisa „Gradac” pokazuje da se na braću Marks i u konzervativnoj Americi gledalo kao na potencijalnu pretnju, iako Gručo u svojim nastupima nije pokazivao ostrašćenost u odnosu na „lokalne patriote”.

„Bili smo samo četvorica Jevreja koji su pokušavali da budu smešni”, prizemljivao je Gručo situaciju.

„U svemu što su on i braća Marks radili bilo je nečeg što ih je svesno i nesvesno prevazilazilo, nečeg zbog čega su svaki čas odskakali od te često stvarne, ali ponekad i odglumljene prizemnosti. Sami njihovi likovi i život koji su izabrali, govore o tome koliko im je ta prizemnost bila tesna. Gručo, koji je bio svestan naduvanih intelektualnih tumačenja ostvarenja braće Marks, pre svega onog Artoovog, na primer, često je govorio da su oni samo pokušavali da nasmeju ljude. To što je Gručo samo hteo da zabavi ljude ne znači da nije došao do nečeg što je prevazilazilo zabavu”, piše Li Sigel, američki kritičar.

Salvador Dali, koji je bio posebno fasciniran plavim, kovrdžavim, Harpom, tihim bratom pantomimičarem i umetnikom harfe, a inspirisan braćom Marks, kritikovao je potrošačko društvo: „Svedene na idiotizam, materijalnim napretkom mehaničke civilizacije, mase hitno zahtevaju nelogične i burne slike sopstvenih želja i snova. Iz tog razloga danas se te gomile tiskaju oko nadrealističke spasonosne trpeze, zarivajući nokte u živo meso zalogaja sna, koji se nude da bismo spasili svoju fantaziju i proglasili pravo čoveka na vlastito ludilo.”

Ovo izdanje „Gradca” donosi i autobiografiju Gruča Marksa, gde se autor priče o sebi odmah definiše kao istinoljubiv, a priznaje ipak da od istinite autobiografije nema ništa: „Ako pišeš o sebi, i najmanje odstupanje od istine odmah te natera da shvatiš da i među lopovima možda ima časnih ljudi, a da si ti samo bedni lažov”. Gručo je pre svega urnebesno autoironičan, i sarkastičan kada je reč o društvu: „Ovo je zaista `doba duhova. Najveći deo budalaština koje dolaze od bankara, političara, glumaca, industrijalaca i drugih iz zone visokog ranga, napisala su pothranjena piskarala, koja svoja tela i duše drže na okupu tako što pišu gomilu svinjarija za te pompezne mucavce. Hteli mi to ili ne, takvo je doba u kojem živimo. Zaista stavljam vrat na panj u toj eksploziji pisaca `iz senke`. Potpuno sam svestan toga da nisam Fokner, Hemingvej, Kami ili čak Ketlin Vinzor. U stvari, čak nisam ni istog pola kao Ketlin. Ali, svaku reč ovog žilavog, loše napisanog bućkuriša iscedio sam u znoju lica svog”, smatra Gručo, dodajući: „Koju godinu gore ili dole, rodio sam se na smeni vekova. Neću reći kojih vekova. Svako je slobodan da pogađa”, i onda sledi burleskna priča o ocu krojaču i majci, zbog koje je kuća uvek bila puna saveta željnih komšija, braći Zepu, Čiku, Harpu, o odrastanju u siromaštvu i ulasku u šou biznis.

„Stalni uspeh u šou biznisu se ne prašta. A neuspeh je nepobitan dokaz da onaj ko je upravo pao na nos nije talentovaniji od ostalih iz čopora i da je njegov uspeh bio čista sreća. Sedeo sam na večernjim zabavama u Holivudu i u očima nekih prijatelja primećivao loše prikriveni sjaj, dok bi veselo komentarisali kritiku nekog novog filmskog neuspeha ili novinske najave ukidanja televizijskog šoua zbog lošeg rejtinga”, kaže Gručo. Njegova je i genijalna misao: „Neki ljudi u životu izgleda ne rade ništa drugo osim što se bore protiv progresa ili promene. Siguran sam da su njihovi preci bili ti koji su izviždali prvi elektrostarter i smejali se grohotom braći Rajt i njihovim budalastim pokušajima da svoju skalameriju odlepe od zemlje”.

Gručo je i u starosti zbijao šale o ovom dobu, govorio je: „Sada rastem nadole”, a u svojim osamdesetim sreću je video u sposobnosti da se svaki dan živi bez svesti o prolaznosti vremena.