Zapad u strahu od „putinizma"

Da li je bolje (demokratskije) imati kralja koji se ni za šta ne pita, nema nikakav uticaj na dešavanja u sopstvenoj državi, u kojoj o svemu odlučuje uski broj najbogatijih ili pak predsednika koji je uspeo svojim radom da zemlju sa ruba propasti podigne u sam vrh vojno i privredno najjačih u svetu? Upravo takvo pitanje postavio je sebi i čitaocima londonski list „Gardijan”, osvrćući se na odluku ruskog predsednika Vladimira Putina da se ponovo kandiduje na mesto prvog čoveka evroazijskog džina. Kako se da zaključiti iz pomenutog teksta: ljudi koji ne rade samo za sebe, nisu kompatibilni sa liberalnim vrednostima.

Podsetimo, Vladimir Putin se (sa manjim prekidom od 2008. do 2012) na mestu šefa najveće države na svetu nalazi još od početka ovoga milenijuma i, prema najnovijim istraživanjima, trenutno ga podržava čak 78 odsto Rusa. To znači da bi, ukoliko bude ponovo izabran, prvi čovek Kremlja mogao na sadašnjoj funkciji da opstane duže od nekadašnjeg sovjetskog lidera Josifa Visarionoviča Džugašvilija, poznatijeg pod nadimkom Staljin. Bez sumnje, činjenica da je SSSR iz Drugog svetskog rata izašao kao jedini autentični pobednik, ukorenila je strah na Zapadu od istinskih lidera (ne samo na istoku Starog kontinenta), koji dobro poznaju svoj narod i umeju uspešno da ga vode.

Putin svakako nije političar-birokrata, jedan od onih koji su na čelo države došli kao predstavnici neke stranke, zainteresovane grupe uticajnih ljudi, ili sticajem ko zna kakvih okolnosti. Iako mu je na prelomu dva veka predsedničku palicu direktno predao njegov prethodnik Boris Jeljcin, krenuo je putem istinskog državotvorca. Okolnosti su tako zahtevale. Reforme koje su usledile pretvorile su zemlju koju su mnogi bili spremni da ismevaju u jednu od najmoćnijih država u Evropi i svetu. I pandan najjačoj sili druge polovine 20. veka – Americi.

Raspadom Sovjetskog Saveza (1991) i novim osamostaljenjem, Rusija je doživela istinski sunovrat. Šokantni prelazak sa centralno planirane na tržišnu ekonomiju, ukidanje kontrole cena i subvencija privredi, strmoglavi pad vrednosti rublje, propast penzionih fondova, opšta otimačina državnih resursa, posledice sukoba u Avganistanu još uvek sveže... Prosečna mesečna plata na prelazu između dva milenijuma je ispod 100 dolara. Hiperinflacija jede i ono malo što je građanima preostalo, rat u Čečeniji i dalje besni, zemljom caruju oligarsi… Za to vreme Zapad nezaustavljivo jača, a SAD postaje moćnik van kategorije. U takvim okolnostima ostareli Jeljcin, svestan da mu iz ruku izmiču i poslednje poluge vlasti, rešava da svoje mesto ustupi Putinu.

Odluka ostarelog predsednika nije bila ni slučajna ni ishitrena. Njegov naslednik već je uveliko vodio državne poslove sa funkcije premijera, a kao bivši rukovodilac bezbednosnih službi bio je dobro upoznat sa svim dešavanjima u zemlji, ali i sa njihovim glavnim akterima. Ne manje važna bila je i činjenica da ruska privreda, energenti, prirodna bogatstva… nisu bili u rukama stranaca, nego domaćih bogataša. U tom smislu ni finansijska zavisnost od spoljnog uticaja nije bila nepremostiva prepreka.

Prvi koraci u stabilizaciji bili su jačanje državnog planiranja u privredi, ali ne onog iz sovjetskih vremena, već prilagođenog tržišnim uslovima. Usledilo je podizanje standarda stanovništva, oporavak oružanih snaga, smanjenje uticaja oligarha i prozapadnih ideja, povratak vere u sopstvene snage, u Rusku pravoslavnu crkvu… Sve pomenuto vratilo je velikom narodu samopoštovanje, ono koje ga je vodilo kroz vekovne nedaće, a koje kao da je uspavano u velikoj sovjetskoj zajednici. Vratilo mu je i veru u sopstvenu državu i otvorilo novu perspektivu.

Na Zapadu, opterećenom potrebom da se svaki proces okarakteriše jednim jednostavnim izrazom, pomenuti trend pežorativno je definisan kao – „putinizam”. Valjda u nameri da se napravi paralela sa nekadašnjim „staljinizmom”, periodom u kojem je Rusija (tada u okviru SSSR-a), takođe vođena čvrstom rukom iz Kremlja, u mnogo čemu bila skrajnuta iz blagodeti (ne i razornih ratova) koje je nosio 20. vek. Danas, međutim, ta vremena kao da su zaboravljena, Rusija se obrela u vrhu globalnih sila.

Ali na tome se nije stalo. Savremene tehnologije i saradnja sa državama istoka, i juga naše planete otvorili su nove perspektive. Celokupan veliki ruski prostor postao je pristupačan za strana ulaganja, podizanje proizvodnih kapaciteta, razvoj poljoprivrede, naseljavanje...

A takva zemlja, koja zauzima 11,5 procenata svetske teritorije, tehnološki uzdignuta, sa jakim naučnim i proizvodnim kadrom i bogata energentima, onima koji gazduju Evropom i SAD nikako nije po volji. Zato se ovaj napredak u zapadnim komentarima, uglavnom, podvodi pod termine: autoritarizam, „putinizam”, diktatura, nesloboda... Sve što je u zemlji na dva kontinenta urađeno u 21. veku, one koji su godinama kidisali na „Varšavski pakt”, na SSSR i na Rusiju... više plaši nego što bi trebalo da ih raduje. Drama u Ukrajini ogledalo je upravo tog straha. Ali ne i zločini u Gazi, izgladnjivanje zemalja trećeg sveta, otimanje tuđih prirodnih bogatstava, likvidacija nepoželjnih... Kao ni sve češći pozivi na neki novi veliki rat i obnovu „zapadnih vrednosti”.

Predstojeći predsednički izbori u zemlji na istoku Evrope padaju, za mnoge, u vrlo nepovoljnom trenutku. U SAD se za titulu „prvog među jednakima” bore ličnosti o kojima će se odlučivati po principu „manjeg zla”. Na Starom kontinentu situacija je još gora, ovde je odluku o pojedinačnim liderima odavno preuzela – birokratija. Građane malo ko pita. A i zašto bi. Politički i ekonomski uticaj prekoatlantskog suseda pretvorio je Evropsku uniju u „američko stražnje dvorište”. Nijedna odluka ovde više ne može biti doneta bez saglasnosti Vašingtona. Briselska administracija direktno je potčinjena Beloj kući. Tako funkcioniše liberalna demokratija.

Na Zapadu su odavno uvideli da im sa strane Rusije, još od vremena Drugog svetskog rata, niko i ništa ne preti. Ali to je jedina karta za skretanje pažnje domaće javnosti sa sopstvenih problema i vredi je stalno potezati.

Pokušaji sa Kinom, Vijetnamom, Avganistanom, Severnom Korejom, Iranom..., međunarodnim terorizmom, armagedonom, sudarom planeta i sl. nisu dali prave rezultate. „Propast sveta i civilizacije uopšte” moguća je jedino ako se na to odluči – Vladimir Putin. Da li je to dovoljno da ujedini zapadne saveznike? Kako trenutno stvari stoje – nije. Nema sumnje, potrebna je neka ozbiljnija provokacija nego što su to ruski izbori.

No, vratimo se „Gardijanu”,. Englezima koji slave „večitu monarhiju”, po svoj prilici, ne dopada se da neko drugi ima primerenije odgovore na današnja nemirna vremenima. Ali i tu ima pukotina: Naime, nedavno istraživanje pod nazivom: „Izaberite svog premijera”, a koje je sproveo Dejvid Karten jedan od lidera britanske desnice, pokazalo je da je 87 odsto kraljevskih podanika voljno da na mestu šefa vlade ostrvske zemlje vidi upravo – Vladimira Putina.

Novinar „Politike” u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista