Levo i desno, pomešani lončići

I terminologija se umešala u svetsku političku propagandu. Tako sve češće čujemo da sadašnja nemačka vlada za političke protivnike u zemlji ima desničare, maltene – fašiste. Naša štampa nekritički prenosi takve kvalifikacije nemačkih medija koji su odjednom sada listom postali, valjda, „levi”, progresivni. Slične ocene i imena dobijaju i (relativno) nove političke snage u Francuskoj, Holandiji, Italiji i još ponegde u svetu, ali retko se taj epitet „desnog” tj. „fašiste” lepi onima koji promene tabor i krenu da idu niz dlaku američkim interesima.

Konfuzija koja vlada u terminima, ali i glavama širom sveta, nekako se poklapa sa padom Berlinskog zida i raspadom Sovjetskog Saveza, jer se dotle dosta jasno znalo da su komunizam, socijalizam i socijaldemokratija leve političke opcije, a konzervativci, monarhisti i tradicionalisti – desne. Tako se to procenjivalo još od Francuske revolucije, gde su u parlamentu sedeli na levoj strani oni kojima su na srcu bili interesi obespravljenih i sirotinje, a na desnoj onih koji su bili za tradicionalne vrednosti i očuvanje interesa vladajuće klase.

Malo-pomalo, pristalice socijalne pravde i radničkih prava su svoj epitet „levih” prepuštali promotorima ljudskih prava, često dovedenih do apsurda u rodnim i drugim stvarima, globalizacije koja je izazvala eroziju državnog suvereniteta i – masovnih migracija koje su postale sredstvo, koje jeste odgovaralo kapitalu uvek željnom jeftine radne snage, ali i uzrok mnogih nepoželjnih fenomena, čije posledice još nisu u potpunosti sagledane. Migracije su uglavnom izazvane ratovima čiji su najčešće podstrekači upravo „leve” snage koje nazivaju još i – globalisti.

Glasnije, bolje organizovane i, naročito, medijski nadmoćne, one proglašavaju svoje političke protivnike fašistima, ne trudeći se da svoje tvrdnje i dokažu, osim ako im argument nije glasna vika. Svako ko digne glas u odbranu porodičnih vrednosti i odnosa, poštovanja tradicionalnog morala i elementarne etike, poštovanja reda u međunarodnim odnosima, dobija etiketu „desničara” ili „fašiste”.

Svako vidi da je svet došao u fazu kada nešto mora i treba da se menja i da je u toku inicijalna faza kada se još ne zna kojim putem će promene krenuti, pa čak ni to da li će ići nabolje ili nagore. Alternative se, međutim, već profilišu i milijarde ljudi će milom ili silom odabrati svoju budućnost. Ono što je sada važno jeste da nam se ne prodaje „rog za sveću”. Da poverujemo argumentima, a ne onome ko glasnije viče. Da uočimo da totalitarna opasnost ovog puta dolazi više sa takozvane „leve strane”, koja nudi vrlo sumnjive LGBT vrednosti, borbu protiv svih religija, izdvajanje povlašćene „zlatne milijarde”, potiranje nacionalnih specifičnosti i vrednosti, stvaranje „svetske vlade” pod dominacijom vladara iz senke.

Politička levica i desnica su u današnjem vremenu izgubile značenje koje su nekad imale (osim nekih malobrojnih i malo uticajnih grupa) i sada služe samo za političko nadgornjavanje i obmanu onih pojedinaca i grupa za koje ta zastarela terminologija i dalje ima staro značenje. Ali zato danas možemo veoma lako da te termine zamenimo „globalistima” i „mondijalistima” sa jedne strane i zagovornicima multipolarnog sveta sa druge strane.

Srbija za ovu temu treba da bude zainteresovana sa još jedne, svoje strane. Da li je slučajno to što nemamo istomišljenike sa globalističke strane kada se radi o Kosovu i Metohiji? Imamo Amerikance koji bi da nam otmu Kosmet, ali imamo i one druge koji realno sagledavaju problem. Imamo nemačku vladu, koja sve čini da priznamo lažnu državu, ali imamo i Alternativu za Nemačku, koja podržava srpske stavove. Imamo Makrona, koji naoružava Albance na Kosmetu, ali i Marin le Pen, koja kaže da je Kosovo – srpsko. Vladimir Putin, za kojeg svi zapadni mediji trube da vlada autoritarnim metodama, stalno ističe da su agresija na SR Jugoslaviju i otimanje Kosmeta bili kršenje međunarodnog prava.

Zanimljivo je da skoro sve zapadne vlade koje promovišu nezavisno Kosovo važe za više ili manje – levičarske. Da li je zadatak svetske levice (i Zeleni se tu uključuju) da iz čista mira raskomada jednu nezavisnu državu, usput proglašavajući one druge za desne, čak i fašističke?

Najmanje što možemo da uradimo jeste da ne pozajmljujemo njihovu terminologiju i njihove političke poglede, i da ne zbunjujemo naše javno mnjenje, jer njihovi protivnici nisu i naši. Naprotiv, najčešće su naši prijatelji. Zato treba da poželimo uspeh na izborima i Republikanskoj partiji SAD, i Alternativi za Nemačku, i Nacionalnom savezu Francuske i drugim partijama da zauzmu realne stavove u poplavi neistina o našoj zemlji.

Novinar Tanjuga u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista