Heroji koji gube

Glumac Gojko Šantić preminuo je 14. februara u 78. godini u Beogradu, saopštilo je Jugoslovensko dramsko pozorište, čiji je bio član od 1968. do 2011.

Jedan od naših najtalentovanijih pozorišnih glumaca, sa bogatom paletom uloga u teatru, diplomirao je glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju 1967. u klasi Mate Miloševića. Pripadao je takozvanoj generaciji Bojanovih beba, zajedno sa glumcima koji su primljeni tih godina kao što su: Milan Gutović, Tanasije Uzunović, Josif Tatić, Ivan Bekjarev, Branko Cvejić, Svetlana Bojković, Đurđija Cvetić, Slobodan Đurić, Dušan Đurić, Vojislav Brajović, Mirjana Vukojčić, Cvijeta Mesić. Upravo na vest o njegovoj smrti društvenim mrežama je počela da kruži fotografija mladog Šantića sa njegovim kolegama sa klase, među kojima je većina preminula.

Jugoslovensko dramsko pozorište je podsetilo da je u matičnoj kući ostvario više od trideset uloga, među kojima se izdvajaju one u predstavama „Koriolan” (1970), „Otelo” (1977), „Ja, Rade Tomov” (1979), „Tri sestre” (1981), „Zli dusi” (1984), „Seobe” (1986), „Valjevska bolnica” (1989), „Vesele žene Vinzorske” (1993), „Putujuće pozorište Šopalović” (1985), za koju je dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda. Poslednja uloga odigrana u JDP bila je Gajev u Čehovljevom „Višnjiku” 2000. godine, za koju je nagrađen Statuetom „Milivoje Živanović” na Glumačkim svečanostima u Požarevcu 2000. godine.

Gostovao je i na drugim pozorišnim scenama – Beogradskog dramskog pozorišta, Ateljea 212, Crnogorskog narodnog pozorišta, Narodnog pozorišta u Beogradu, Narodnog pozorišta u Nišu...

Rođen je 23. juna 1946. godine u Mostaru i dobitnik je brojnih priznanja, među kojima su Oktobarska nagrada, Vukova nagrada i četiri Godišnje nagrade Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Gojko Šantić je takođe igrao na filmu i televiziji. Najznačajniju filmsku ulogu ostvario je u filmu „Dorotej” iz 1981. godine, u kome je odigrao naslovnu ulogu – lekara i humanistu Doroteja.

– Ovo je prvi put da je srpski srednji vek oživljen na filmu. Mada Dorotej dolazi iz prošlosti, on ima i ume da saopšti mnogo toga što pripada vremenu i prostoru današnjem. To je čovek sa svetlim ljudskim licem koji brani vrlinu i koji izaziva sukobe i nesklad u dodiru sa svim onim što pripada tamnoj strani života. U vremenu u kome nastojimo da rekonstruišemo prostore oko sebe, u kome se borimo za više zelenila i čist vazduh, za disanje dostojno čoveka, možda ponekad zaboravimo ono što je najteže rekonstruisati – čoveka. Po tome je Dorotej čovek za sva vremena. On je, verujem u to, model čoveka humaniste koji ume da prašta, i brani ono što je najčovečnije u čoveku. Po tome je i čovek vremena u kome živimo i čovek sutrašnjice – rekao je Šantić davne 1981. godine novinarki Ljiljani Jovanović u jednom intervjuu.

Kad je reč o televiziji, najviše je snimao u tzv. zlatno doba Televizije Beograd, kako se tada zvala, kada se ponedeljkom obavezno gledala TV drama. U to doba je dosta igrao na televiziji, ali, kako je sam svojevremeno govorio, rad je tada bio ozbiljniji, reditelji su zahvaljujući svojoj profesionalnosti postupno i mudro dolazili do dobrih rezultata.

Posle tog perioda više ga nisu ni zvali često, ali, kako je sam pričao, i kada bi ga pozvali, a njemu se učinilo da to nije posao koji treba da radi, odbijao je.

– Vodim računa da dušu đavolu ne prodam. To znači da ne želim bez kontrole, samoljubivo, sa željom da se dopadnem preko noći, da ulazim u poslove na televiziji koji nisu temeljno pripremljeni i predstavljaju gomilanje slika čiji je jedini cilj da popune šemu. Bez obzira na to da li je u pitanju TV drama ili TV serija, posao mora da bude temeljno pripremljen – rekao je u pomenutom intervjuu.

Ostavljao je utisak da najbolje dočarava ljude iz prošlosti, a da mu savremenici nisu bliski, ali je on smatrao da čak i filmovi koji govore o vremenu pet vekova unazad mogu da govore o nama danas. Tvrdio je da do suštine dolazi posmatranjem ljudi u vremenu u kome živi.

– Ja sam najčešće igrao kontemplativne ljude, u sukobu s vremenom, heroje koji gube, ljude u dubokom sukobu sa vremenom i prostorom u kome žive. Oni su uvek bili mali, obični ljudi koji su gubili zbog ljudskih slabosti. Pošto je ovo vreme malog i slabog čoveka, onda je to i bio prostor u kome sam tražio – objasnio je.
Prema sopstvenim rečima, igrao je uloge koje glumac može samo da poželi. Takođe je smatrao da je Šekspir ponudio glumcima sve što postoji u čoveku.

– Koliko god da je gluma sama po sebi prevrtljiva, varljiva, adaptivna, ne postoji nijedna umetnost koja pravovremenije daje onaj reciprocitet zadovoljstva kao umetnost glume. Glumac se bar ne zavarava budućnošću. On je kao pucketanje dva prsta: samo sad i nikad više – smatrao je.