Dušanova bravura na soker stadionu u Mičigenu

Već sam sa mojom porodicom dvadesetak godina u SAD, ovde u En Arboru, u Mičigenu. I već sam nekoliko godina u penziji. Naravno, najviše gledam televiziju. Imamo sve srpske TV kanale, volim fudbal i između prenosa ostalih fudbalskih takmičenja, ostrašćeno sam pratio učinak naših srpskih „Orlova" u kvalifikacijama za EVRO 2024. u Nemačkoj.

Pre neki dan bez nekog određenog cilja odšetao sam do „Holvej filda", malog stadiona srednje škole „Pionir", tačno preko puta moćnog „Mičigen stadiona” sa 110.000 gledalaca gde „božanski" plavi tim Univerziteta Mičigen igra svoje koledž utakmice u američkom fudbalu.

Ovde na „Holvej fildu" školskom stadionu kakvih u Americi ima na hiljade, igra se čak i soker, najčuvenija igra na svetu, svuda poznata kao fudbal, osim na ovim prostorima. Taj hipokritski manevar, naoko bezazlen, da jednu igru neuporedivu po lepoti i invenciji, jer nije njihova ne zovu njenim pravim imenom već je imenuju kao nekakav komični surogat dobro poznatog ragbija, svrstava Amerikance na stranu mračnih sportskih šovinista. Ali, to je druga priča i ona me sada ne interesuje. 

Dok sam tog lepog novembarskog predvečerja uzbuđen ulazio na mali „Holvej fild" stadion, prisetio sam se da sam poslednji put ušao na neki stadion (igralište Čukaričkog na Banovom brdu u Beogradu). Isto tako slučajno kao sada, da bih tamo sa uživanjem zapalio cigaretu i odmorio se od duge besciljne šetnje, pre pune dve decenije.

Zauzeo sam mesto u prilično ispunjenom gledalištu taman kad je počela utakmica između dva srednjoškolska tima. Sumrak je i pale se reflektori, trava već orošena, svetluca a zelena se boja izliva iz svog pigmenta.

Koliko bi ubogih srpskih predgrađa poželelo da ima ovakav stadion? Mada primećujem teren je grbav od svakodnevnih školskih treninga američkog fudbala. Ali objekat je lep, tribine kao bombona, elektronski semafor, rasveta, razglas. Umilni ženski glas izgovara imena igrača domaćeg „Pionira" svaki put kad naprave uspešan potez, dribling, šut, a naročito posle svakog „hrabrog" starta kad protivnički mališan odleti u vazduh i zakotrlja se po terenu.

Izvadio sam cigaretu, lagano, ritualno je pomirisao i upalio malim upaljačem. Pustio sam prvi dim iznad glave, a onda se osvrnuo i pogledao u ljude oko sebe. Hoće li me neko od ovdašnjih hipokritskih hajkača na „ostatak sveta" opomenuti i zaustaviti u mom divljaštvu?

Pušim i mislim o tome kako se svako nedeljno prepodne svi članovi porodice mog komšije (buljuk dece, roditelji, babe i dede, tetke, strine i stričevi) na prekrasnom travnatom dvorištu bave sportom. Kako u šlemovima i pancirima, igraju bejzbol (nikada nisam video da šutiraju loptu). I kad najmlađe dete toljagom zvizne bejzbol lopticu, vezanu na vrpci koju otac pomahnitalo vrti, onako kako je Raskoljnikov zviznuo babu ušicama sekire po slepoočnici, a svi se vesele, pljeskaju i podvriskuju.

Ovde se favorizuju igre kao bejzbol i golf gde su starci od 80 godina u istoj konkurenciji s junošama. Igre koje su deca u ostatku sveta prezreli u najranijem uzrastu, brzo prerasli i odbacili (klis, klikeri).

Strašan je ovdašnji teror sulude ideje o večitosti koja favorizuje igre bez konstantnog dugotrajnog naprezanja, bez izazova, bez mašte, bez direktnog suparništva, bez opasnosti za povrede. Zaštićeni ispod svojih oklopa, sigurnijih od srednjovekovnih pancira, moderni riteri, ti američki fudbalisti i hokejaši, uistinu glume muškost u glamuroznom teatru.

Ovde razna remplovanja i farsične tuče skinutih rukavica, naravno, za publiku, zbog krvi koje nikako nema, a ako se i to dogodi onda veselju i prepričavanju nema kraja.

U mečevima američkog fudbala i hokeja na obe strane, u igri koja nikad ne traje duže od petnaestak sekundi u kontinuitetu, nastupa 120, odnosno 48 igrača, u sokeru 22 igrača na terenu dok bezazleno pimpluju fudbalsku loptu u konstantnom su fizičkom naprezanju najmanje 50-60 minuta. Teške sportske povrede četiri puta su češće, a o lakšim ni nema statistike. Vidi ga kakav je u sportu i znaćeš sve o njemu.

Popušio sam cigaretu i ugasio opušak muljajući ga pod đonom na betonskom prolazištu između sedišta, bez snebivanja, onako kako sam radio pre emigracije na fudbalskim stadionima u „ostatku sveta”. Svi oko mene uglavnom okrenuti leđima terenu veselo su razgovarali, jeli kokice i viršle sa senfom, dudlali vodu i sokove iz plastičnih flašica ili iz ogromnih kartonskih čaša s poklopcem kroz koji je probijena cevčica.

Istu navijačku sliku video sam i na utakmicama hokeja, bejzbola i fudbala. S vremena na vreme kad bi na semaforu bilo ispisano „aplauz" ili na signal spikera sa razglasa, okrenuli bi se prema sceni na terenu i pljeskali uz frenetično podvriskivanje.

I onda jedan mališan u dresu domaće ekipe, crnpurast, onizak, lepo fudbalski građen, prima loptu negde na centru terena na „Holvej fildu". Varajući u trku odbrambene igrače protivnika, posle čitavih 40 metara izlazi pred golmana, zamahuje levicom prema manje pokrivenoj strani gola, golman leti na tu stranu kao mačka, ali leti u prazno - lopta ide baš tamo gde je bila neočekivana, pored bliže stative u mrežu.

Divan gol, zaista. Nalik onom najčuvenijem iz finalne utakmice SP u Meksiku 1986. godine između Argentine i Nemačke. I dok mali strelac posle bravure trči prema centru sa uzdignutom rukom i stisnutom pesnicom, gutači kokica i dudlaši cevčica se oko mene okreću licem prema terenu i plješću, podvriskuju i zvižde: „Gooool! Goool! Čaakaaaar", odjekuje na razglasu.

„Dušan Čakar. Dušan, Dušaaaan, ponavlja euforični glas spikerice.

A ja udišem duboko u sebe dim nove cigarete i puštam ga iz stisnutih usana praveći plavkastu maglinu ispred očiju. Taj mališa je bez sumnje dete izbeglih našijenaca, mislio sam i razdragano pljeskao. U timu srpskih „Orlova" nalaze se čak dva Dušana, Tadić i Vlahović...

Puno mi je bilo fudbalsko srce dugo uskraćivano za nasušnu porciju – gledanja ove igre uživo.

Zoran Rosić