Sve nijanse berlinskog mraka

Berlin – Odabirom irsko-belgijskog filma „Male stvari poput ovih” Tima Milansa za svečano otvaranje 74. Berlinskog festivala postignut je glavni cilj – obezbeđivanje prisustva svetskih zvezda na crvenom tepihu ispred Berlinale palasta.

Uz Kilijana Marfija kao kandidata za Oskara za ulogu u „Openhajmeru” i glavnog glumca u Milansovom filmu, crvenim tepihom je gazio i oskarovac Met Dejmon kao producent „Malih stvari”, kao i već duže odsutna Britanka Emili Votson. Sam film i nije bio pun pogodak za svečano otvaranje značajnog festivala kakav je berlinski donedavno bio. Premračan je, tematski potencijalno zanimljiv, ali rediteljski i ne baš impresivan. Intimni aspekti priče i introspekcija glavnog junaka Bila Ferlonga – trgovca ugljem koji se osamdesetih godina prošlog veka bori za egzistenciju svoje žene i pet kćerki – najintrigantniji su delovi filma zasnovanog na romanu Kler Kigan. Ferlongovo otkriće postupaka katoličkih časnih sestara „Magdaleninih perionica”, u kojima su se „prevaspitavale posrnule mlade devojke”, inicira suočavanje sa sopstvenom prošlošću i poreklom, kao i sa saučesničkim ćutanjem grada koji kontroliše katolička crkva.

U Berlinu je Kilijan Marfi izjavio da priča filma „Male stvari poput ovih” predstavlja „irsku kolektivnu traumu” izazvanu obelodanjivanjem vekovnih postupaka u samostanu „Magdalenine perionice”, da umetnost može biti „zaista koristan melem za tu ranu”, da je knjiga Kiganove u kojoj je „ironija to što hrišćanin pokušava da učini hrišćanski čin u nefunkcionalnom hrišćanskom društvu” bila bestseler u Irskoj, jer kao i film postavlja mnoga pitanja o saučesništvu i ćutanju i stidu. Met Dejmon, koji je film producirao opet zajedno sa Benom Aflekom, izjavio je da su filmovi poput „Malih stvari...” danas važniji nego ranije dodajući i sledeće: „Naš osećaj je i – to će ostati dok ne bankrotiramo – da je snimanje dobrog filma zaista protivotrov za bilo koju od ovih aktuelnih političkih, ali i filmski ’superherojskih’ stvari, a na kraju to je i vežba poverenja sa ljudima sa kojima radite, a zatim i poverenja publike kojoj ne povlađujemo...”

Film „Male stvari poput ovih” je ujedno bio i prvi viđen od 20 glavnih takmičarskih filmova i ako je suditi po samom početku jasno je zašto se kaže da je na festivalu već nekoliko godina na delu „lokarnoizacija Berlinala”. To je inače aluzija na činjenicu da je umetnički direktor Berlinala Karlo Šatrijan pre toga bio čelnik daleko manjeg i ovakvim (hermetičnijim) filmovima naklonjenijeg Lokarno festivala. To potvrđuje i drugi takmičarski film „Drugačiji čovek” njujorškog reditelja Arona Šimberga (već je bio prikazan i na Sandensu), „prljava” njujorška basna o karakternom glumcu Edvardu, koji prolazi kroz eksperimentalnu proceduru da bi izgledao kao željeni lik, sve dok ne shvati da je ispod nove kože i dalje isti jadnik i gubitnik. Njegovo novo lice iz snova brzo se pretvara u noćnu moru kada je izgubio ulogu „za koju je rođen”. Šimbergov film je takođe mračan, zadire u mutne sfere između samopercepcije i načina na koji nas drugi doživljavaju i sve to u trajanju od 112 minuta.

Zrnce radosti i topline rano jutros doneo je pred kritičare iranski film „Moja omiljena torta” autorskog para Marijam Mogadam i Behtaša Sanaih (njihov film „Balada o beloj kravi” bio je prikazan 2021. na Berlinalu), kao divno snimljena priča o sedamdesetogodišnjoj udovici koja od odlaska ćerke u Evropu živi sama. Ta ljupka starica će jednog popodneva tokom čajanke sa prijateljima prekinuti svoju samotnu rutinu i revitalizovati ljubavni život. Za ljubav i romansu nikada nije kasno i „Moja omiljena torta” će tako humanistički i duhovito to i pokazati.

Nažalost, pred publikom u Berlinale palastu na zvaničnoj premijeri neće se pojaviti autori ovog filma. Iranske vlasti zabranile su Marijam Mogadam i Behtašu Sanaihu putovanje na Berlinski festival. Umesto njih iranski glumci Lili Farhadpur i Ismail Mehrabi obratili su se saopštenjem sa njihovim potpisom. U poruci se kaže: „Danas će, nažalost, bez našeg prisustva ovde biti prikazan film za koji smo potrošili tri godine svog života. Osećamo se kao roditelji kojima je zabranjeno čak i da pogledaju svoje novorođeno dete. Danas nam nije bilo dozvoljeno da uživamo u gledanju filma sa vama, pronicljivom publikom ovog značajnog filmskog festivala. Tužni smo i umorni, ali nismo sami...”

Šta je razlog sprečavanja njihovog dolaska u Berlin? Možda to što film prikazuje ženu koja ne nosi hidžab, koja pije alkohol i pleše i što su se autori potrudili da prikažu pravu stvarnost iranskih žena. Onakve kakve one jesu kod kuće i među svojim prijateljima. Ali stvarnost se najčešće gubi ili zamagljuje slojevima cenzure i vrlo komplikovanim pravilima koje nameće iranska cenzorska komisija. Slučaj autora filma „Moja omiljena torta” samo je jedan u već duže poznatom nizu...