Pozorišna tradicija Nikšića

U Nikšiću je svečarski obeležen izuzetno dragocen pozorišni događaj – 140 godina rada pozorišta. Kuriozitet je veći zato što se u jednom relativno malom mestu obeležava 140 godina rada teatra. Mnogo veća mesta i mnogo veći gradovi i kod nas i u svetu nemaju tu tradiciju kakvu ima Nikšić. To je od krucijalnog značaja i za kulturu, ali i istoriju, da ljudi u manjem gradu poštuju svoje pozorište. Ovo je poseban događaj i nešto što bi trebalo istaći kao lep putokaz i znak da veličina kulture ne zavisi od veličine mesta.

Dušan Kovačević, dramski pisac i akademik ovako je komentarisao za „Politiku” poseban jubilej Nikšićkog pozorišta, koje je proteklih dana obeležilo 140 godina postojanja u gradu pod Trebjesom. Svečanost je protekla upravo u znaku premijere predstave „Kumovi” prema dramskom tekstu Dušana Kovačević u režiji Božidara Đurovića. Kostime su radile Marina Medenica i Margareta Marinković, a scenografiju Vesna Popović. Za scenski pokret zadužena je Jelena Simić, a za izbor muzike Bojan Bojanić. Kovačevićeve junake tumače: Hadži Nenad Maričić, glumac Narodnog pozorišta u Beogradu, kao i Žana Gardašević Bulatović, Ivona Čović Jaćimović, Nikola Vasiljević i Pavle Bogojević.

– Posebno mi je drago što je moj komad izveden baš toga dana, 16. februara u Nikšiću, uz žaljenje što sam zbog porodičnih, privatnih okolnosti bio sprečen da prisustvujemo ovom lepom događaju. Sa rediteljem Božidarom Đurovićem u proteklom periodu intenzivno sam sarađivao. Rekao mi je da je uradio temeljnu predstavu koja će siguran sam uskoro gostovati u Beogradu. Ujedno se sa upravom pozorišta u Nikšiću dogovaram da u skorije vreme upriličimo književno veče za poklonike pisane reči – kaže Dušan Kovačević i dodaje:

– Delo „Kumovi” premijerno je izvedeno 2012. godine na sceni Zvezdara teatra u Beogradu. To je priča o verovanju da kraj nije kraj i da postoji nada. Da čovek mora da veruje, da nada spasava čoveka i u trenucima kada je vrlo mala šansa. Ali dokle god tinja makar i najmanja nada čovek je živ.

 U Nikšiću je jedno od čestih prezimena Kovačević. Upravo iz tog podneblja, kako otkriva Dušan Kovačević, i njegovi preci su polovinom 18. veka krenuli u potragu za novim mestom življenja.

– Dva brata Kovačevića su se okrenula na jednu stranu i osnovali Bijeljinu. Bili su drvodelje i napravili su prvu drvnu industriju u Bijeljini. Na jednom ostrvu u blizini Hvara sreo sam Kovačevića koji je iz Hercegovine, a oni su se tamo nastanili polovinom 19. veka. Sreo sam Kovačeviće i u Čikagu, čak sam bio i u ulici u tom gradu koja nosi naziv: Kovačević. U toj ulici bilo je nekoliko familija koje nose to prezime i na prvoj kući u nizu stavili su tablu na kojoj piše Kovačević. Moj rođak je pre Prvog svetskog rata otišao u Čikago i tamo osnovao veliku familiju. Dobar deo, odnosno velika familija Kovačević, isto tako nastanila se u Mačvi, gde prvi grob, koji najviše liči na stećak, potiče iz 1800. i neke godine. E sada, da li je taj stećak samo donet ili je taj moj pokojnik koji se zove Radovan Kovačević tu i preminuo, nije nikada tačno utvrđeno, ali na tim prostorima smo već 300 godina. Kada god razgovarate sa nekim od tih ljudi koji nose prezime Kovačević, određujete mu poreklo ili preko mesta ili preko slave Sveti Stefan. Ono što je kuriozitet i posle svih seoba jeste da je treće prezime u Hrvatskoj isto tako Kovačević. Tako da ima nas malo, ali smo dobro raspoređeni – u svom duhu kazuje Dušan Kovačević.