Zaraze kao sudbina

U istoriji čovečanstva zaraze su bile pogubnije od udruženog efekta ratova i gladi. „Rednje” su masovno odnosile živote dece i odraslih, a još u poznom srednjem veku život u gradovima bi zamro da nije bilo stalnog priliva stanovništva iz retko naseljenih zabiti. Bolji socijalnoekonomski uslovi života učinili su da se manje oboleva od bolesti bede, poput tuberkuloze, a sanitarni pokret, začet pre manje od 200 godina u Engleskoj, doprineo je potiskivanju crevnih, ali i drugih zaraznih bolesti.

Međutim, malo ko je pre kraja 19. veka dostigao pozne godine života, a da se nije susreo sa nizom bolesti iz udžbenika klasične infektologije i imao sreću da ih preživi. Dešavalo se da neka izolovana populaciona grupa decenijama ostane pošteđena, sve dok uzročnik ne bude unet u takvu sredinu. Primera radi, zabeležen je period od 65 godina tokom kojih na Farskim ostrvima nije bilo malih boginja, ali kada su se 1846. iskrcali zaraženi mornari, oboleli su svi stanovnici, osim ponekog usamljenika i najstarijih žitelja, prokuženih u detinjstvu tokom prethodne epidemije.

Takva izolovanost od ostatka sveta sve je manje moguća. Mi smo, uz to, agresivna vrsta, spremna da grubo prodire u devičanska područja, u koja ljudska noga ranije nije kročila i da dolazimo u dodir sa do tada nepoznatim mikrobima. Toga smo postali svesni još u pretprošlom veku, kada je Afrika nazvana „grobnicom belog čoveka” i kasnije, između dva svetska rata, kada su sovjeti osvajali Sibir i padali u postelju zbog nepoznatih zaraza, kasnije označenih bolestima prirodnih žarišta. Dodatan problem je promena klime, zbog čega mnoge tropske bolesti dolaze nama, jer se na sever i jug od Polutara šire granice pogodne za održavanje zglavkara koji ih prenose.

Međunarodni saobraćaj putnika i robe sve je življi, a planeta je sve naseljenija. Vredi podsetiti da smo se mi samo zahvaljujući tehnološkim dostignućima namnožili hiljadu puta više nego što bismo uspeli da smo zavisili isključivo od svojih bioloških kvaliteta. Poremetili smo prirodnu ravnotežu i sada je na nama da taj disbalans veštački održavamo, pre svega zahvaljujući medicini. Izazov je utoliko veći što se mikroorganizmi stalno menjaju, pa moramo da se prilagođavamo novim i različitim opasnostima.

Prinuđeni smo da se borimo na dva fronta – protiv davno poznatih i protiv novoiskrslih mikroorganizama. Klasične zaraze smo tokom prošlog veka uspešno suzbijali insekticidima, antibioticima i, pre svega, vakcinama. Velike boginje su iskorenjene u globalnim razmerama, pa već pola veka nema potrebe da se od njih štitimo vakcinama. Od 11 zaraza protiv kojih je danas u Srbiji obavezna vakcinacija, difterija, tetanus i dečja paraliza smatraju se eliminisanima. Toj grupi je trebalo da se priključe male boginje, zauške i rubeola, ali je nerazumna kampanja protiv MMR vakcine učinila da se još uvek javljaju. Problem zarazne žutice Be među decom je praktično rešen. Upale pluća izazvane bakterijama pneumokok i HIB drastično su proređene za poslednjih desetak godina, otkad se protiv njih sprovodi vakcinacija. Vakcina protiv tuberkuloze ne štiti od zaražavanja, već od dve njene najozbiljnije komplikacije, a vakcina protiv velikog kašlja je slabijeg kvaliteta, ali je još uvek dragocena, jer u velikoj meri smanjuje učestalost obolevanja.

Čine se napori da se predvidi pandemijska pojava egzotičnih ili ranije nepoznatih bolesti, te da budu spremno dočekane vakcinama i lekovima za koje se pretpostavlja da bi bili efikasni ili koji bi bili brzo pripravljeni. Važnost tog pristupa je očigledna – procenjuje se da je samo 2021, zahvaljujući vakcinaciji protiv kovida 19, spaseno 20 miliona života.

Nažalost, poslednjih decenija sve je više sumnji u dobronamernost i kompetentnost naučnika. Ljudi se informišu na internetu pretražujući neproverene sajtove zagovornika teorija zavere i dovode u pitanje najviše autoritete – Svetsku zdravstvenu organizaciju, nacionalne akademije nauka, medicinske fakultete i lekarska udruženja.

Mnogi se pozivaju na svoje navodne slobode ignorišući obaveze, na koje ih upućuju Ustavni sud Srbije, Evropski sud za ljudska prava i svi drugi relevantni autoriteti. Zaboravljaju da u civilizovanom društvu moraju da se poštuju određena pravila kako se ne bi ugrozili drugi ljudi. Tako je obavezno da se auto vozi desnom stranom, a kažnjavaju se čudaci koji to ignorišu. Štaviše, društvo štiti pojedinca i od njega samoga, pa ga tera da u vožnji veže pojas. Alternativa je da ode u neku divljinu gde ni prema kome nema obaveza.

Epidemijska pojava davno potisnutih bolesti sa kojima se danas suočavamo (male boginje, veliki kašalj) posledica je izostale primene administrativnih mera koje su vlastima na raspolaganju.