Dobri stari Džo

Američke demokrate imale su osam godina da izaberu predsedničkog kandidata koji je rođen bliže datumu iskrcavanju na Mesec nego početku Drugog svetskog rata, koji nije za 16 godina prebacio vreme odlaska u penziju, ali partijska mašinerija nije dopustila novog, mlađeg, energičnijeg kandidata moguće većih mentalnih kapaciteta.

Cilj „spasavanja demokratije” ponovo je poveren Džozefu Džou Bajdenu, koji u trku na novembarskim izborima, verovatnu reprizu duela sa Donaldom Trampom, ulazi sa 81 godinom. Koliko je neko star ili previše star za najvažniju funkciju koja u značajnoj meri određuje budućnost SAD ali i čitavog sveta?

Da li kandidat mora da ima kondiciju astronauta ili vatrogasca? Da li Amerika bira kvoterbeka ili predsednika? Da li da veruju ostarelom lideru koji pravi gafove zbog onoga što se stručno naziva „kognitivno nazadovanje” ili demencija? Amerika je podeljena.

Bajden ne voli kada ga pitaju za godine i sposobnost da obavlja svoju dužnost. Demokrate su dobile uputstvo da ne pričaju o njegovoj starosti. Nadaju se da će škakljiva tema nestati sama od sebe. Neće. Biračima to pitanje ne izmiče. Brinu ih predsednikovi verbalni ispadi po kojima je poznat još od prvih dana kada je ušao u Senat.

Onda je stigao izveštaj specijalnog tužioca Roberta Hura, koji je odbio da Bajdena optuži zato što je sa sobom poneo tajna dokumenta o ratu u Avganistanu kada je napustio položaj potpredsednika 2017. Hur je bio blagonaklon pošto je predsednika opisao kao „dobronamernog starijeg čoveka sa skromnom memorijom”. Napisao je da se Bajden nije sećao kada je bio potpredsednik i kada je bio kraj mandata, čak je zaboravio i kada je umro njegov sin, za koga je – netačno – tvrdio da je život izgubio u Iraku.

Kvalifikacije nisu mogle da budu opasnije po predsednika suočenog sa ratom u Gazi, ruskom agresijom na Ukrajinu, izazovima sa koji su pred NATO-om i Kongresom, koji odbija da izglasa mnoge zakone njegove administracije. Neposredno pošto je mreža En-Bi-Si objavila istraživanje koje pokazuje da je 62 odsto birača zabrinuto za Bajdenovo mentalno i fizičko zdravlje u drugom mandatu, izveštaj je odjeknuo kao politička bomba.

Obrazloženje je ozbiljno naljutilo demokrate koje tvrde da pitanje Bajdenovih mentalnih sposobnosti nije smelo da se postavi usred predsedničke kampanje jer predstavlja direktno doturanje municije njegovim rivalima. Svestan posledica i suočen sa talasom komentara da je njegovo pamćenje „ozbiljno ograničeno”, Bajden je odlučio da uzvrati.

Sazvao je konferenciju za novinare organizovanu pre svega da bi se nacija uverila da njen lider zna šta radi. „Ja sam dobronameran, ja sam stariji čovek i znam šta dođavola radim”, rekao je Bajden. Onda je sebe ponovo uvalio u nevolje. Egipatskog predsednika Abdela Fataha el Sisija proglasio je za predsednika Meksika.

Novi problemi za glavnokomandujućeg koji se sapliće na stepenicama aviona, pada sa bicikla i pokušava da se rukuje kada niko nije pored njega. Lapsus za lapsusom. Nedavno se podsećao o čemu je na samitu G7 u Velikoj Britaniji 2021. razgovarao sa nemačkim kancelarom Helmitom Kolom – koji je umro 2017. Potom je u Las Vegasu francuskog predsednika Emanuela Makrona pobrkao sa njegovim prethodnikom Miteranom, koji je umro 1996. Nije na konferenciji za štampu mogao da se seti kako se zove Hamas.

Liberalni američki listovi, tradicionalno naklonjeni demokratama, počeli su da paniče pokušavajući da u uvodnicima smanje štetu. Trampovi republikanci obilato koriste argumente koje su dobili na srebrnoj tacni. Ukoliko je šef Bele kuće suočen sa „kognitivnim nazadovanjem”, kako tvrde psihijatri i psiholozi, i ako se u privatnim krugovima priča o nekoj vrsti njegove demencije, javnost ima pravo da zna.

Ključno pitanje ostaje na snazi: može li Amerika da svoju budućnost prepusti čoveku kome medicina daje manje od 45 odsto šansi da doživi 86. godinu i da je verovatnije da bi tokom drugog mandata umro nego da neće?

Bajdenove pristalice, donori i stranački operativci imaju svoj rezon: ne birate samo predsednika, već i njegov tim, političku filozofiju. Izbegavajući poglede u budućnost, lojalisti se fokusiraju na performanse nedavne prošlosti. Ne zaboravljaju da je dobri stari Džo 2020. osvojio izbore sa najvećim brojem glasova u istoriji SAD, da je oporavio zemlju od kovida 19, da je obnovio ugled SAD u svetu, da je putovao u dve ratne zone, da je ponovo okupio slobodan svet sa kojim je Tramp pokvario odnose, da je značajno oporavio ekonomiju i otvorio dva miliona radnih mesta, da je doneo najveći zakon o infrastrukturi u istoriji, da je u Senatu provukao zakon koji će značajno pomoći rešavanju pitanja imigracije, da nijedan od njegovih bliskih saradnika nije podneo ostavku u znak neslaganja sa njegovom politikom, kao što je bio slučaj u Trampovo vreme. Da je, konačno, spasao američku demokratiju.

Bajden je bio dobar predsednik, ali njegovo vreme je prošlo, tvrde kritičari. Bajdenov tim u Beloj kući svestan je izazova i preostaje im da u narednih devet meseci birače razuvere da su predsednikove godine problem u najavi i da ih podsete da je on već jednom pobedio Trampa. Može li ponovo?

Prema nedavnom ispitivanju Rojtersa/Ipsosa, Tramp ima podršku 37 odsto birača, tri poena više od Bajdena. Svaki deseti kaže da će glasati za nekog drugog kandidata, 12 procenata ne namerava da izađe na izbore, a osam odsto je odbilo da se izjasni.

Tramp je samo tri godine mlađi, ali 57 odsto Amerikanaca smatra da je Bajden „suviše star” za predsednika, dok samo 23 procenta to misli za Trampa. Na Bajdenu je da uveri birače da, uprkos svojim godinama, ima valjanu radnu dozvolu za posao u Beloj kući i da je bolji od rivala, kojeg opisuju kao narcisoidnog sociopatu, kompulsivnog lažova koje je obećao da će biti osvetnički predsednik i da će hiljade državnih službenika zameniti svojim lojalistima iz duboke države.