Nacionalni parkovi ili šumarska preduzeća

Srbija spada u neslavne rekordere kada je reč o zemljama koje su delove svoje teritorije zakonski zaštitile kao prirodne celine. Zaštitili smo svega osam odsto šuma, parkova, staništa… Celu situaciju sa zaštićenim područjima komplikuje i to što se neretko čak i usvojeni planovi ne ostvaruju. Tako je Prostornim planom Srbije do kraja 2020. predviđena zaštita 51 područja, ali je do prošle godine proglašeno samo njih 20.

Rekorderi smo i po vremenu koje je potrebno da protekne da bi se neko područje stavilo pod zaštitu – u proseku prođe pet i po godina od kada se studija zaštite dostavi nadležnima do donošenja odluke. A događa se i da, nakon završene studije, postupak zaštite nikada ne bude ni pokrenut.

Ekolozi kao najslikovitiji primer spominju Bosutske šume – stanište najkvalitetnijeg hrasta u jugoistočnoj Evropi. Uprkos činjenici da je još pre deset godina Zavod za zaštitu prirode uradio studiju, daleko je od titule zaštićenog područja. Park prirode „Mali Bosut” imao je drugačiju sudbinu – manje od pola godine je trebalo da se izradi studija i donese odluka o zaštiti, a potom je dat na upravljanje udruženju građana „Pokret za zaštitu i negovanje reke Bosut”, čiji je zastupnik Dejan Bulatović, inače poslanik u Narodnoj skupštini.

Šta koči zaštitu područja? Ekolozi tvrde da su u najvećem broju slučajeva to pojedinačni interesi oličeni u seči šuma, izgradnji, kopanju…

Ali ako je neko područje pod zaštitom, znači li to i da je zaista zaštićeno?

– Postoje tri stepena zaštite, ali o čemu se tu zapravo radi biće najjasnije ako kažem da kod područja koje se nalazi u trećem stepenu gotovo samo rafinerija ne bi mogla da radi. Zato je moja ocena da je na delu koncept minimalne zaštite uz maksimalna korišćenja. Ako pogledamo u finansijske izveštaje oni će nam otkriti neke paradokse. Od 740.000 hektara koji se nalaze pod zaštitom prirode, čak 94 procenta su odgovornost Ministarstva zaštite životne sredine. Ta područja su ujedno i najznačajnija. Prihodi svih njih u 2022. iznosili su oko 2,17 milijardi dinara, odnosno 18,5 miliona evra. Najviše, čak 42 procenta, dolazi iz njihove osnovne delatnosti, koja je pretežno seča šuma. Još veći paradoks je ako pogledamo samo pet nacionalnih parkova – prihodi koji dolaze od seče kod njih idu i do 60 procenata. To nam pokazuje da nacionalni parkovi ne funkcionišu ništa drugačije od bilo kog šumarskog preduzeća, te da je neophodno uvesti drugačiji model upravljanja i finansiranja zaštićenih područja – objašnjava za „Politiku” Dejan Maksimović iz Ekološkog centra „Stanište”, udruženja koje je nedavno završilo istraživanje o statusu i finansiranju zaštićenih područja prirode u Srbiji.

Osim što najviše zarađuju od seče šuma, oko 30 procenata se obezbeđuje iz naknade za korišćenje prirodnih dobara, odnosno od naknada za upotrebu motornih vozila, vikendica, ugostiteljskih objekata, turizma, održavanja festivala, rudarstva… A manji deo stigao je iz subvencija resornog ministarstva (blizu 14 odsto), odakle se uglavnom namiruju plate zaposlenih u prirodnim područjima. Tačno u procenat, 73,6 odsto novca koji su prihodovali od resornog ministarstva otišlo je na zarade čuvara prirode i stručnih lica, a oko 14 procenata na zaštitu prirode.

Da li je novac kojim raspolažu dovoljan da se zaštite zaštićena područja?

– To ne znamo, jer izveštaji koje upravljači šalju Ministarstvu za zaštitu prirode ne sadrže konačne ciljeve. Iako su ti izveštaji dobro koncipirani, mana im je, osim što nisu javno dostupni, i to što sadrže samo ono što je sprovedeno i iz njih ne vidimo potrebe. Recimo, videćemo da je „obeleženo dva kilometara granica”, ali ne znamo da li je posao time završen ili je potrebno obeležiti još 50 kilometara. Možemo dati samo neke procene na osnovu stanja u drugim zemljama. Recimo, Nacionalni park „Retezat” iz Rumunije, koji se prostire na 38.000 hektara, ima 15 zaposlenih. A Nacionalni park „Fruška gora”, koji se prostire na 26.000 kilometara, zapošljava oko 140 ljudi. Tako da ne možemo da kažemo da li su iznosi koji se navode dovoljni, ni da li su potrebe realne – objašnjava Maksimović i dodaje da je jedan od većih problema taj što su ista pravna lica i upravljači i korisnici. Odnosno, isti treba da brinu i o zaštiti prirode i ekonomski iskorišćavaju ta područja.

Naš sagovornik ističe i pozitivne primere – područja pod zaštitom kojima upravljaju udruženja građana.

– Analizom izveštaja pokazalo se da oni pokazuju više volje da se bave zaštitom prirode, kao i da pronalaze i druge izvore finansiranja koji nisu javni. Recimo, Udruženje ribolovaca „Deliblatsko jezero”, koje upravlja specijalnim rezervatom „Kraljevac” kod Kovina. Oni uspevaju i da se posvete zaštiti i da obezbede finansije kroz projekte Evropske unije. I nisu jedini – dodaje naš sagovornik.

Konstataciju da se nacionalni parkovi ponašaju kao šumarska preduzeća u pogledu sečenja šuma, Ministarstvo zaštite životne sredine demantuje. Ali umesto drugačijih podataka dobili smo citat člana 69 Zakona o zaštiti prirode, u kojem su pobrojani izvori finansiranja: sredstva budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine, naknade za korišćenje zaštićenog područja, donacije, prihodi ostvareni u obavljanju delatnosti...

Na pitanje da li se ide ka rešenju koje bi značilo bolju zaštitu prirodnih područja, odnosno da onaj ko brine o toj teritoriji istovremeno njom i ne upravlja, nismo dobili konkretan odgovor, već da „ne postoji zakonska prepreka da korisnik zaštićenog područja obavlja i poslove upravljanja zaštićenim područjem”.

Kako finansijske izveštaje nije moguće pronaći na sajtu ministarstva, kojima su upravljači po zakonu dužni da dostave ova dokumenta, nadležni objašnjavaju kojim putem javnost do njih može da dođe: „Izveštaji upravljača su dostupni, a javnost se može obratiti upravljačima u cilju upoznavanja sa godišnjim izveštajima o radu tog zaštićenog područja”.