Čuvar ustavnosti i zakonitosti

Ustavno sudstvo, kako u svetu, tako i u Srbiji, tekovina je modernog vremena. Nastalo, uglavnom, posle Prvog svetskog rata, danas je zastupljeno u mnogim evropskim zemljama. Ustavni sudovi (US) u Jugoslaviji osnovani su na temelju Ustava iz 1963. na saveznom (Ustavni sud Jugoslavije) i na republičkom nivou (ustavni sudovi jugoslovenskih republika). Jugoslavija je bila prva socijalistička zemlja koja je uvela ovaj institut u svoj sistem. Od tog trenutka do danas, uprkos svim promenama i razbijanju jugoslovenske federacije, političkim i organizacionim promenama, Ustavni sud je nastojao da bude čuvar ustavnosti i zakonitosti. Istina, tu svoju funkciju ostvarivao je, nekad više nekad manje uspešno, u različitim političkim okolnostima, koje su često nadilazile moć i ulogu koje je US imao ili koje su se očekivale od njega. Osnovan kao deo ustavnog sistema SFRJ, Ustavni sud Srbije je u početnoj fazi štitio sistem socijalističkog samoupravljanja uvedenog u ustav federacije i ustave republika.

Posle dve godine rada Ustavne komisije s velikim brojem potkomisija, radnih grupa i široke javne diskusije, 7. aprila 1963. usvojen je Ustav SFRJ, koji je označen i kao Povelja samoupravljanja. Samoupravni model upravljanja i organizovanja sproveden je na svim nivoima društvenog života. Ustavom je promenjen naziv države u Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (SFRJ), odvojena je funkcija predsednika republike od funkcije predsednika Saveznog izvršnog veća, dok je Savezna skupština dobila pet umesto dva dotadašnja veća. Dva dana kasnije, 9. aprila, usvojen je i Ustav Socijalističke Republike Srbije, kojim je ona definisana kao državna socijalistička demokratska zajednica naroda Srbije zasnovana na vlasti radnog naroda i samoupravljanja. Po Ustavu, Srbija u svom okviru ima i dve autonomne pokrajine – AP Vojvodinu i AP Kosovo i Metohiju. Prema Ustavu iz 1974. u ustavno-pravnom sistemu Srbije postojala su tri ustavna suda – republički i dva pokrajinska. Ustavom iz 1990. ukinuti su ustavni sudovi pokrajina.

Osnivanje US kao zaštitnika ustavnosti i zakonitosti prvi je pokrenuo Nikola Stjepanović, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, još prilikom rada u Komisiji za Konstituantu, koja je pripremala Nacrt ustava 1945. godine. Naime, kako je još od Drugog zasedanja AVNOJ-a Jugoslavija bila ustrojena kao federacija, prilikom rasprave o novom Ustavu postavilo se i pitanje na koji će se način vršiti kontrola ustavnosti i koji će državni organ rešavati sporove koji povodom primene saveznog Ustava nastanu između savezne vlasti, s jedne, i vlasti republika tj. država članica, s druge strane. Na 15. sednici Komisije za Ustav od 2. oktobra 1945, Nikola Stjepanović se založio za uspostavljanje Ustavnog suda kao jemstva ustavnosti u federalizmu.

„Potreba ustanovljenja ustavnog suda proizilazi iz same činjenice da je ustav zajednička stvar saveza i republika, iz čega sleduje da sporove između njih ne može rešavati jedna od strana u samom sporu”, smatrao je Stjepanović.

Drugi profesori i stručnjaci koji su radili na Nacrtu ustava, kao što su Ivo Krbek i Mihailo Konstantinović, takođe su smatrali da treba da postoji treći organ koji će rešavati sporove između Saveza i republika. Jedni su predlagali osnivanje Ustavnog saveta, a drugi Ustavni odbor za razmatranje sukoba nadležnosti. Nasuprot njima, prof. Jovan Đorđević, Leon Geršković i drugi smatrali su da ne treba uvoditi Ustavni sud. Kako nije postignuta saglasnost u pogledu uloge i nadležnosti Ustavnog saveta, zaključeno je da se predlože dve mogućnosti, od kojih će jednu mogućnost formulisati Jovan Đorđević, a drugu Nikola Stjepanović.

U konačnom tekstu Ustava, koji je usvojila Ustavotvorna skupština 1946, ispitivanje ustavnosti saveznih zakona uopšte se više ne pominje, a Prezidijum Narodne skupštine FNRJ ovlašćen je da „ocenjuje saglasnost zakona republika sa Ustavom FNRJ i saveznim zakonima, uz naknadnu potvrdu Narodne skupštine FNRJ” . Tako je bilo do Ustava iz 1963. godine. Zanimljivo je da su isti profesori učestvovali i u izradi Nacrta ustava iz 1963, u koji je ugrađen Ustavni sud, i da su tada svi pisali i podržavali osnivanje US, za razliku od 1945. godine.

Ustav SR Srbije iz 1963. posvećuje posebno poglavlje 13. Ustavnom sudu Srbije (čl. 229– 235) i predviđa da se republičkim zakonom bliže određuju nadležnosti i postupak US Srbije i pravno dejstvo njegovih odluka.

Skupština SR Srbije je 26. juna 1963. donela odluku o izboru prvog predsednika i sudija Ustavnog suda Srbije (ukupno 11 članova Suda), koja je objavljena 6. jula 1963. godine. Navedena odluka sadržala je odredbu da se na mesto pet od izabranih 10 sudija, ponovni izbor vrši posle četiri godine, tj. 1967. godine.

Sudije US Srbije dale su svečanu izjavu pred predsednikom republičke skupštine Dušanom Petrovićem. Petar Relić bio je prvi predsednik US Srbije (od 26. juna 1963. do 31. jula 1971), a sudije u prvom sazivu Aleksandar Atanacković, Vojin Bajović, Živan Dimitrijević, Drago Dragojević, Jela Stojanović, Mirko Ćuković i Bosa Cvetić.

Sud je počeo s radom 15. februara 1964. u zgradi današnje Palate „Srbija”, a kasnije u zgradi Vlade Srbije u Nemanjinoj 26, gde je ostao sve do avgusta 2013. godine. Tek 2013, u kojoj je obeleženo 50 godina ustavnog sudstva u Republici Srbiji, Sud je dobio adekvatan prostor i uslove za rad. Posle 2006. pokretano je pitanje adekvatnog smeštaja, nekoliko zgrada bilo je u ponudi, a čak je bilo ideja da se US izmesti iz Beograda u Sremske Karlovce. Konačno, US je 2013. dobio deo opremljene reprezentativne zgrade (Kamena zgrada), koja, kako stoji u izveštajima, „ne samo da funkcionalno zadovoljava potrebe Suda već simbolično odslikava i ustavni položaj i ulogu ovog državnog organa”.

Za 60 godina rada Sud je imao 13 predsednika i oko 90 sudija. Iako su mandati sudija ograničeni ustavima, bilo je sudija čiji su mandati trajali po 11, 12, i nešto više od 13 godina. U prvom sazivu od 11 sudija, njih pet nije imalo završeni pravni fakultet, a u drugom dvojica. Jedan predsednik Ustavnog suda bio je ekonomista. Iako je od prvog sastava Suda iz 1963. u njemu bilo žena, od 13 predsednika suda četiri su bile žene. Prva žena predsednik Ustavnog suda bila je dr Bosa Nenadić u periodu 2007–2010. godine. U aktuelnom sastavu Ustavnog suda većinu imaju žene. Zbog neblagovremenog izbora sudija i iz drugih razloga, Ustavni sud je u nekoliko navrata bio u blokadi činjenicom da nije imao kvorum za donošenje odluka, a bilo je perioda kada uopšte nisu održavane sednice.

Prema Ustavu iz 1990. broj sudija je smanjen na devet, a prema Ustavu iz 2006. Ustavni sud čini 15 sudija, koji se biraju na devet godina.

Promene u Srbiji koje su nastale oktobra 2000. odrazile su se i na rad US Srbije. U 2001. ovaj sud je održao svega sedam sednica, s obzirom na to da od 15. februara 2001. nije postojao potreban broj sudija za odlučivanje. Izborom predsednika i šest sudija 20. juna 2002, otklonjen je nedostatak kvoruma za odlučivanje i US je nastavio rad u punom sastavu. Ustavni sud je ponovo bio van funkcije od 2. oktobra 2006. do 31. decembra 2007, kada uopšte nije zasedao.

Za 60 godina postojanja i rada US Srbije, a od 2006. u zvaničnom nazivu Ustavni sud, delio je sudbinu države i društva, imao svoje uspone i padove, menjao svoje organizacione oblike i način rada, bio u blokadi, ali dve osnovne niti provlače se kroz čitavu istoriju. Uvek je u nazivu stajalo ustavni i sud – sud koji čuva ustavnost i zakonitost u zemlji.

US Srbije je uvek bio, manje ili više, sastavni deo političkog sistema i političkog okvira vremena u kome je delovao, tako da je, kroz istoriju, pored osnovnog zadatka očuvanja ustavnosti i zakonitosti, često bio direktno ili indirektno uključen u političke tokove i političke i stranačke borbe. On je učesnik političkih i pravnih procesa ali i svedok nemoći pred političkim odlukama i događajima na koje nije mogao da utiče niti da ih spreči. I uprkos svim promenama opstao je kao važna institucija državne strukture Republike Srbije.

Imao je sopstvenih kriza u funkcionisanju (posebno u periodu 2001–2007. godine) i bio izložen političkim uticajima i blokadama, prikrivenim uticajima stranaka na vlasti. Njegov rad mnogi kritikuju navodeći da je imao marginalnu ulogu u političkom i pravnom životu srpske države i društva i veoma skroman uticaj na proces demokratske tranzicije i konsolidacije demokratije, da je njegov rad nedovoljno vidljiv u javnosti, da kasni sa donošenjem odluka i slično, a drugi imaju velika očekivanja. Ipak – svi se slažu da je Ustavni sud potrebna institucija u zaštiti ustavnosti, zakonitosti, a posebno zaštite osnovnih ljudskih prava i sloboda.

Ustavni sud i njegov rad ne bi trebalo da zavise od političkih kretanja, jer priznaje samo vladavinu prava kao sredstva za održavanje poretka u zemlji, štiteći ustavnost, zakonitost i ljudska prava i slobode i njihovog kršenja od strane države. Koliko će biti samostalan i nezavisan državni organ zavisi od sudija i zaposlenih u Sudu, a koliko su njegov rad i uloga u državi važni, prepoznati i cenjeni, toliko je i Srbija demokratska, moderna i efikasna država svojih građana. Iznad Ustavnog suda su samo građani Srbije.

Danas je US u Srbiji saglasno Ustavom definisanom položaju i nadležnostima samostalan i nezavisan državni organ, čiji je osnovni zadatak zaštita ustavnosti i zakonitosti, ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Vlast Ustavnog suda je u autoritetu njegovih odluka. Snagom svojih odluka, ali i autoritetom institucije ostvaruje svoje ustavom određene funkcije. Međutim, i danas politički okvir i politička kretanja u zemlji imaju odraz i na percepciju uloge Ustavnog suda i očekivanja javnosti da on rešava i ona pitanja za koja nije nadležan.

Ustavni sud, „čuvar Ustava”, „sud nad sudovima” i slično, od ustanovljenja 1963. i početkom rada 15. februara 1964, i uprkos svim promenama opstao je kao ključna institucija posebne grane vlasti. Njegova uloga, njegov značaj, njegov sastav vremenom su se menjali i bitno proširili. Od organa čija se funkcija ogledala gotovo isključivo u uklanjanju neustavnih i nezakonitih opštih pravnih akata iz socijalističkog samoupravnog pravnog poretka, Ustavni sud je prerastao u instituciju od koje građani traže i očekuju zaštitu i u odnosu na svoja individualna prava i slobode. Od uvođenja instituta ustavne žalbe Ustavom iz 2006. do danas postepeno je raslo delovanje Ustavnog suda i na polju pružanja neposredne zaštite i ostvarivanja Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda.

Istoričar