Sportski „zahvat" u područje kulture

Zamislite šta mi se nedavno desilo. Sticajem okolnosti dobijem kartu za predstavu u omladinskom teatru Dadov. Na programu, neočekivano, scenski događaj „u produkciji” Sportske gimnazije iz Beograda. Iskreno rečeno, takav sportski „zahvat” u područje kulture teško sam mogao očekivati, uključujući i povoljan rezultat. Ali nikad ne kaži nikad. Igrokaz koji je pred nama počeo da se odvija izvire, teče i razgranava se iz podteksta čuvene pesme za decu „Zamislite” Duška Radovića. Znate, one o princezi Nađi i razbojniku Kađi, koji je od cara pošteno zadobio njenu ruku nakon što ju je spasio iz pobesnelih morskih talasa, budući da u trenu kukavički zakazaše i padoše na ispitu samopouzdanje, junaštvo, hrabrost i odvažnost svih drugih carevih dvorjana i uglednika.

Ta maštovita priča, takođe neočekivano, ovde je preoblikovana u moguću formu školskog časa u našim (i ne samo našim) školama, na kojem se, analizom jedne Radovićeve pesme, „obrađuje” tema o jeziku kojim se između sebe (ali i s ljudima iz drugih krajeva nekadašnjeg jugoslovenskog prostora) sporazumevamo i komuniciramo. Od jednog, svima razumljivog, upadamo u komplikovani lavirint četiri ista, onim drugima sada „nerazumljiva” jezika, koji postaje nesavladiva prepreka za savremenu repliku već zaslužene i prihvaćene ljubavi između princeze Nađe i razbojnika Kađe. Jer, sada njenu ruku ne može dobiti onaj ko govori „tuđim”, ostalima „nerazumljivim” našim istim jezikom. Autorka ovog komada Ivana Marinko, profesorka srpskog jezika i književnosti u pomenutoj gimnaziji, maštu Duška Radovića proširuje, razrađuje, razigrava i iz različitih perspektiva uvezuje mnoštvom duhovitih, vrcavih, ironičnih i sarkastičnih dosetki, slika i situacija na račun ovog našeg „jezičkog Vavilona”, koje se jedna za drugom gradacijski postavljaju kao prepreke za ljubav između princeze Nađe i narečenog razbojnika Kađe. U režiji i koreografiji akrobatskih varijacija predstave ispomaže se s profesorkom Vericom Đoković i učenicom Milicom Brežančić.

Ta naša unutrašnja jezička zavrzlama prelila se i funkcioniše i među našim ljudima u belom svetu. Ono što se tokom predstave uživo odvija pred našim očima dodatno je medijski uokvireno kratkim filmskim scenama razgovora između tinejdžerke Isidore i njene mame Tamare, prvo na engleskom, a onda i na srpskom, negde na plaži Sredozemlja. To je razgovor o maminoj zemlji koje više nema i jeziku kojim se u njoj govorilo, a kojeg, ipak, još ima. Vedrinu, optimizam i nadu koji tokom čitave predstave isceliteljski struje prema publici, na kraju, efektno na srpskom sa stranim akcentom poentira tinejdžerka Isidora s Kipra: „Mama, hoću i ja da dobro naučim taj jezik kojim govore baka i deda”.

Svojstvena nekonvencionalnom i avangardnom postmodernističkom stvaralačkom mentalitetu i ukusu mlade generacije, predstava ima izrazito sinkretički, multimedijalni i multidisciplinarni karakter. Ostvarena je atraktivnim i dosetljivim funkcionalnim povezivanjem, prožimanjem i istovremenim aktiviranjem tekstualnih, odnosno jezičkih, filmskih, muzičkih i ritmičko-akrobatskih figuracija u silovitom tempu bez zastoja i predaha u kojem podjednako ravnopravno trijumfuju duh i telo. Igra, ples i savršene gotovo „cirkuske”, ponekad i rizične akrobatske veštine učenika Sportske gimnazije na ograničenom prostoru pozornice teatra Dadov, koje se u žestokom muzičkom ritmu dinamički smenjuju tokom većeg dela predstave, nisu samo sveža i neuobičajena ilustracija dramskog teksta, nego ga na mahove proširuju, produbljuju, pa čak u nečemu i prevazilaze, namećući se kao poseban izuzetno retko viđen kvalitet ove predstave. Inventivne stilske figure dramskog teksta, raskošne akrobatske figure i glumačke veštine učenika škole koji ovaj tekst izvode, neodvojive su jedne od drugih i stoga ovu predstavu čine lako „čitljivom” i uzbudljivom.

Usput saznajem da je sav prihod od prodatih ulaznica namenjen lečenju nastavnice Tatjane Stevanović, teško ranjene u tragičnom događaju u „Ribnikaru”, za koju su akteri ove predstave na razne načine već prikupili blizu milion dinara. U ovom gradu verovatno ima još ovakvih oaza stvaralačkog zanosa, mladalačkih podviga i radosti o kojima malo šta znamo. Ja sam imao sreće da na ovu naiđem. Vama koji, nakon što je Dadov Sportskoj gimnaziji za jedno veče ustupio svoju pozornicu, verovatno nećete imati prilike da vidite ovu predstavu, preostaje da zatvorite oči i tako nešto raskošno makar zamislite.

Staniša Tutnjević,
akademik ANURS