Improvizacija – jedinstveni kvalitet džeza
Iste večeri kada i čuvena Patriša Barber, našoj publici u Zadužbini Ilije M. Kolarca, u okviru Beogradskog džez festivala, predstaviće se mladi izraelski pijanista i kompozitor Jaron Herman sa svojim trijom. Muzičar, koga kritičari naprosto obožavaju, sviraće u nedelju, 26. oktobra.
U intervjuu za „Politiku” Jaron Herman kaže da su mu prijatelji ispričali najlepše stvari o Beogradskom džez festivalu.
O tome šta publika može da očekuje od njegovog prvog gostovanja u našem gradu, priča:
– Teško je rečima opisati moju muziku, ali rekao bih da ćemo pokušati da sviramo potpuno otvorenu formu džeza. Sviramo pod velikim uticajem istorije džeza, ali ostavljamo i dosta prostora za improvizaciju i uticaje koji dolaze izvan džeza – iz popa, klasične muzike… Naš repertoar je veoma širok. Sviramo moje kompozicije, džez standarde, ali i numere grupe „Polis”, Skrjabinov Preludijum… Ne želimo da se ograničavamo. Improvizacija je uvek prisutna u našoj svirci, jer je ona jedinstveni kvalitet džeza.
Mnogi su muzičari i kompozitori uticali na rad Jarona Hermana. Jedan od razloga što je počeo da svira klavir bio je, kako priznaje, Kit Džeret.
– On je bio prvi pravi muzički šok za mene. Onda sam preslušao celu istoriju džeza. Pošto sam odrastao tokom osamdesetih, kao i većina tinejdžera, slušao sam pop i rok muziku. Veliki sam fan Bjork, grupe „Rejdiohed”…
Klavir je počeo da svira sa 16 godina. Priznaje da je to pomalo kasno, ali ne i prekasno. Klavir je učio da svira posebnom metodom.
– Ta metoda je unikatna i koristi je profesor Ofer Brajer. Baza ove metode je u matematici i drugim disciplinama, potpuno suprotnim od onih koje se koriste na konzervatorijumima gde se uče samo tehnički aspekti izvođenja muzike. Ovde je akcenat na ličnoj evoluciji i pokušaju da se sruše sve granice koje nas limitiraju da budemo kreativni. Tu ima psihologije, upoznaješ i otkrivaš sebe, svoje strahove…
Iako je dobio stipendiju za Berkli koledž, ipak je odlučio da to nije za njega. Želeo je, kako kaže, da bude u sredini koja „ne liči na fabriku”.
– Nije mi se svideo način rada na Berkliju. Ali, tako je to valjda kada si mlad. Želiš da budeš buntovnik, da sve kritikuješ, ali ne žalim zbog toga.
Herman živi i radi u Parizu. Posle Berklija otišao je u Njujork i tu proveo nekoliko meseci. Da bi produžio vizu za SAD, morao je preko Pariza da se vrati u Izrael.
– Kada smo sleteli u francusku prestonicu, imali smo problema sa avionom. Ponudili su da mi plate hotel i let dan kasnije. Naravno, želeo sam da vidim Pariz i otišao sam u jedan džez klub, gde je bio džem sešn i zasvirao sam sa francuskim muzičarima. Bili su oduševljeni mojom svirkom i ponudili su mi da sviram na njihovom sledećem koncertu. Trebalo je da ostanem još nedelju dana u Parizu, ali to se produžilo na šest godina. Još uvek ne znam da li ću se vratiti u Izrael.
Mnogi magazini su prošle godine Hermanov album „Time for everything” proglasili najboljim, a njegov trio najeksplozivnijim. O značaju nagrada i dobrih kritika, naš sagovornik na kraju priča:
– Što više o tebi pričaju u medijima, veća je šansa da ljudi čuju tvoju muziku. Zato je to bitno za umetnike. Ali, osećam da imam još mnogo toga da uradim i svakog jutra se budim sa mišlju da moram da budem bolji.