Potresna svedočenja roditelja ubijene dece

Ponovo su se roditelji dece tragično nastradale 3. maja prošle godine u OŠ „Vladislav Ribnikar” okupili kako bi dali podršku jedni drugima. Juče je podrška bila najpotrebnija Nini i Draganu Kobiljskom, ocu i majci ubijene devojčice Eme, kao i Bojanu i Mariji Asović, roditeljima ubijene Bojane.

Oni su svedočili u parničnom postupku koji se pred Višim sudom u Beogradu vodi po tužbi koju su roditelji ubijene dece podneli protiv Koste K., njegovih roditelja Vladimira i Miljane Kecmanović, Republike Srbije i osnovne škole u kojoj se zločin dogodio.

– Ja sam otac streljane Eme Kobiljski. Do tog dana smo živeli bajku od života, ništa nam nije nedostajalo. Mislili smo da to zaslužujemo – potresno je započeo svoje svedočenje Dragan Kobiljski, poznati odbojkaški trener.

Vest da mu je ćerka ubijena u OŠ „Vladislav Ribnikar”, kako je rekao, primio je u Rumuniji, gde je radio kao trener. Saopštila mu ju je supruga Nina.

– Stan je počeo da me guši. Izašao sam napolje. Kada me je pozvala Nina i saopštila mi da je naša Ema ubijena, pao sam na zemlju i ležao. Postavljao sam samo jedno pitanje – zašto? – nastavio je sa svedočenjem.

Poslednji put je svoju mezimicu, kazao je, video „na prepoznavanju”.

– Bila je lepa – rekao je Kobiljski, pre toga duboko udahnuvši.

Otac ubijene devojčice kazao je da i dalje šalje poruke na Emin broj telefona u kojima joj piše šta se dešava, ali i da svako veče gleda njenu sliku.

– Kao da mi kaže: „Tata, biće sve dobro.” Možda je Ema osoba koja me je najviše volela. Imali smo posebnu vezu. Ne damo nikome da nam oduzme našu Emu – kroz suze je u prepunoj sudnici rekao Kobiljski.

Nastavljajući sa svedočenjem, otac tragično nastradale devojčice kazao je šta ga zabrinjava i uznemirava.

– Zabrinjava me što je porodica dečaka ubice na slobodi, ali ne zato što ih mrzim, ili se radujem njihovoj nesreći, već zato što ta porodica živi u ambijentu oružja, municije i Molotovljevih koktela – rekao je Kobiljski.

On je dodao i da porodica Koste K. „ne zna šta im je uradila”, a potom i da je „on (otac Koste K. prim. aut.) lekar, a ima bolesnika u kući”.

– Jedan sveštenik nam je rekao da je Emin izbor bio da stane ispred njega i da mi treba da poštujemo njen izbor. Na čast je svakom roditelju da ga dete prevaziđe, a mene je Ema prevazišla – kazao je Kobiljski.

Njegova supruga Nina, koja je svedočenje započela na prethodnom ročištu, kazala je da pokušava da nađe oprost, ali da on od nje nije ni tražen. Druga strana, kazala je ona, nije izrazila ni žaljenje zbog onoga što se dogodilo.

Govoreći o Kecmanovićima, ona je rekla da nije ispravno bilo što su držali toliku količinu oružja u kući, kao ni to što nisu pomogli svom sinu koji je pokazivao znakove da nije u redu.

Nakon porodice Kobiljski, o tragediji koja ih je zadesila govorili su roditelji Bojane Asović, devojčice koja je ubijena dok je bila dežurna u trenutku masakra.

Za sudsku govornicu prvi je izašao Bojan Asović, koji je ukazao da je ubijena devojčica bila njegovo prvo dete.

– Ona je bila naše prvo dete, naš svet. Svakog dana smo se trudili. Bila je centar mog sveta, svu ljubav i snagu sam video u porodici. Bojana je bila nestvarna devojčica. Bila je mala, ali dovoljno velika – započeo je svedočenje.

Kako je kazao, nakon tog 3. maja uništeno je sve ono čemu su kao porodica težili i za šta su se trudili.

– Osećam veliku tugu i nepravdu. Ja sam tada umro. Pokušavam da živim, ali ne ide. Bojana je sa bratom bila povezana, bili su kao blizanci. Bila mu je sve ono što starija sestra treba da bude. Kad je ona pričala ja sam stajao mirno. Uvek sam žurio da dođem kući, da ih vidim – rekao je on.

Otac ubijene Bojane ispričao je da je 3. maja bio u Nikšiću kod roditelja.

– Samo sam znao da je bila pucnjava, suze su mi krenule. Teško mi je bilo što nisam tu. Krenuo sam za Beograd, žena mi je rekla da je u policiji – rekao je on i ukazao na to da je škola samo sedam dana nakon toga počela sa radom.

Njegova supruga i majka ubijene Bojane Marija Asović ispričala je da mozak ne može da prihvati da sedi u sudnici i priča o ubistvu vlastitog deteta u školi.

– Tog dana sam otišla na posao, taj dan mi je Bojana poslala poruku da je dežurna. Pitala sam je: „Otkud to? Nije trebalo da budeš.” Odgovorila mi je: „Znam, mama, nije ni Ana znala...” I to je bilo poslednje naše dopisivanje. Koleginica mi je rekla za pucnjavu, noge su mi se odsekle. U tom trenutku sam vrisnula, jer sam znala da je ona na ulazu. Pitala sam: „Gde je moja Bojana?” Polako sam osećala kako nestajem, legla sam na kola. Tog dana sam umrla. To je bio moj kraj, više ništa ne postoji. Očajni – rekla je ona.

Mama ubijene Bojane istakla je potom: „Iako sam policajac, moja deca nikada nisu videla oružje.”