Sretenje s poznanijem prava
Кнeз Милош Обреновић и Димитрије Давидовић (Педагошки музеј)
Odakle krenuti na kraju nedelje u kojoj smo u Srbiji, s punim pravom i ponosom, proslavili 15. februar, Dan državnosti? Najpre ću krenuti od činjenica, a očekujte da do kraja teksta ostajem čvrsto odan činjenicama. Sretenje je, Zakonom o državnim praznicima, sada već daleke 2002. godine proslavljeno kao praznik u našoj zemlji.
Potom, značajna je 1804. kao godina u kojoj je započeta borba za slobodu, tj. za slobode našeg naroda, koji je pod vođstvom Karađorđa u Smederevskoj i u još šest nahija Beogradskog pašaluka ustao protiv nameta i neizvesnosti koju su donosile dahije, tačnije Turci odbegli od Porte i ogrezli u kriminalu i korupciji.
Najviše pažnje ću ipak posvetiti 1835, kada je u veoma kratkom roku, svega za par nedelja, napisan Ustav Srbije, čuveni Sretenjski ustav, ispred svog vremena, a po ugledu na francuski i belgijski ustav. Pisac Ustava je Dimitrije Davidović, sekretar kneza Miloša, koji mu je, uz njegovu preku narav dodavao i diplomatske veštine i pomalo mudrosti, radeći uz njega skoro 13 godina.
Ustav je jasno razgraničavao grane vlasti, deleći ih na sada već svima poznate zakonodavnu, sudsku i izvršnu, praveći balans i osnov za buduću funkcionalnu srpsku državu za koju se i danas borimo. Proklamovane su te 1835. i slobode, poput sada već svima poznatog člana o tome da rob postaje slobodan stupanjem na teritoriju Kneževine Srbije, pa do verskih sloboda i drugih tada veoma modernih i progresivnih liberalnih ideja, uz uređenje i državnih finansija i poreskog opterećenja naroda.
Sudbina ovog ustava takva je da je ubrzo ukinut, pre svega zbog uticaja i uskih interesa tada velikih sila Osmanskog carstva, Rusije i Habzburške monarhije, koje nisu marile za male narode i njihove slobode. No, ni Miloš se tom ukidanju nije previše protivio, svestan da bi on ograničio njegov apsolutizam, svojstven tadašnjem vremenu. Naime, tadašnja skupština je dva puta mogla knezu poslati usvojen zakon na potvrdu, koji je on takođe dva puta mogao odbiti, ali bi treći put skupština stala iznad kneza i mogla je zakon doneti, suprono njegovoj volji. Bilo bi zanimljivo videti u kojim slučajevima bi Miloševa Srbija tri puta glasala suprotno volji knjaza, u skladu sa Sretenjskim ustavom.
Ovaj ustav ostaje bez mnogo tragova u našem društvu i bez pune primene u Srbiji, ali jeste upamćen kao svetao primer šta se može stvoriti u kratkom roku, da može nastati svetlost i odagnati mrak i da je moguće preskočiti više vekova zaostajanja. Tu lekciju možemo primeniti i danas, ali uz veću
postojanost i upornost, kako ta svetlost ne bi trajala samo pedesetak dana, koliko je Sretenjski ustav živeo.
Nedavno smo svi zajedno izmenili Ustav Srbije, učestvovali u javnoj raspravi, izašli na referendum, pratili Narodnu skupštinu koja je o tekstu izmene Ustava glasala i tako uneli dodatne odredbe koje štite pravosuđe od političkog uticaja. Ukoliko se ove odredbe ne zloupotrebe i od strane političkih stra
naka, pre svega izvršne vlasti i od strane samih sudija i tužilaca, možemo u kratkom roku videti rezultate, hrabrost i sa jedne i sa druge strane. Sa strane političara hrabrost je da prihvate da nema nedodirljivih, a sa strane pravosuđa hrabrost je da tu tezu dokazuju utemeljenim optužnicama i pravosnažnim presudama. Kada to stavim na papir, pred vas, verne čitaoce „Politike”, ne mogu a da se ne zapitam za dalju sudbinu predmeta zbog ubistva Slavka Ćuruvije i oslobađajuće presude u predmetu koji je trebalo da posluži upravo tome i da se bori protiv nekažnjivosti i nedodirljivih.
Tu nam, uz izmenu Ustava iz 2022. godine, slede i zakoni o pravosuđu, koji su, zbog izbora održanih krajem prošle godine, sada stavljeni u drugi plan. Tek donošenjem dva preostala zakona i brojnih podzakonskih akata naša ustavna reforma će biti zaokružena i dovešće nas na nultu tačku iz koje se može krenuti u jačanje pravosuđa, te treće grane vlasti.
Čekajući rezultate reformi u Srbiji, možemo odabrati da budemo aktivni učesnici, postavljajući prava pitanja i dajući predloge, ili se možemo opredeliti da budemo publika, nikako ne nipodaštavajući ulogu publike, naročito na fer i poštenim izborima, kada ta publika, bez pritisaka, daje svoj sud. „Modernom pozorištu ne sme da se sudi po tome koliko zadovoljava navike publike, već po tome koliko ih menja”, rekao je Bertold Breht. Kada ovu Brehtovu rečenicu, vešto smeštenu u njegovo vreme i u tadašnje pozorište, prenesemo u današnji trenutak i kada vam otkrijem da je politika jedno veliko pozorište, postavljam pitanje: koje navike naši zakoni i nedavno izmenjeni Ustav menjaju?
Potom, pitanje o navikama i uljuljkanosti možemo postaviti i iz ugla odsustva hrabrosti da se u Srbiji pokrene dijalog o najznačajnijim pitanjima, od Kosova i Metohije, do Evropske unije kao očiglednom izlazu iz višedecenijskog lutanja Srbije, preko borbe protiv korupcije, pa i borbi za zelenu agendu, energetsku tranziciju i otvaranje pitanja strateških i vrednih sirovina koje Srbija duboko u sebi poseduje, pre svega litijuma, bakra i borata, uz pitanje tehnologije, održivog rudarstva i zaštite životne sredine.
Pomažu nam činjenice, odlazak na teren, na Kosovo i Metohiju, razgovor o Planu rasta za zapadni Balkan koji Evropska unija nudi, pa i razgovor o studiji koju već dugo očekujemo o uticaju na životnu sredinu iskopavanja litijuma i borata u lozničkom kraju.
Rovovi su odavno iskopani i njih retko ko ima hrabrosti da pređe i da jednoj i drugoj strani pokuša da se obrati. Ta ušančenost se mora brzo izmeniti, ukoliko želimo da Srbija zaista krene napred.
Heroj je svako ko se bori protiv, na početku pomenutog „pustog turskog” i svako ko ustane i protivi se uljuljkivanju da je naš narod „takav”, da ne zaslužuje ni demokratiju, ni slobode, pa samim tim ni vladavinu prava i taj otvoreni dijalog.
Hvala Bertoldu Brehtu, sledićemo hrabro vašu viziju u našem pozorištu, na ovoj ipak maloj sceni, da kvalitetom zadržimo publiku, da nam se ne odseli tamo daleko, u Evropsku uniju ili Ameriku.
*Pravnik i ekspert za evrointegracije