Šest lica traže Letopis

Novi Sad – Srpska kultura ima jedan, kako kažu u Matici srpskoj u Novom Sadu, čudesan fenomen. Jedinstveni i najstariji, po stalnosti izlaženja, književni časopis u Evropi i svetu – „Letopis Matice srpske”. Traje 200 godina bez većih prekida, od kako je pokrenut 1824. u Novom Sadu, tada kao „Serbski letopis”.

– Izlazio je sa galaktičkom tačnošću – slikovito opisuje taj fenomen književnik, profesor emeritus Slavko Gordić, doajen među glavnim urednicima časopisa.

Profesor je učestvovao u dokumentarnom filmu „Šest lica traže Letopis”, reditelja Dragana Stojmenovića, koji je premijerno prikazan u Matici srpskoj povodom dva veka časopisa.

Možda bi „Letopis” izlazio i da ga niko nije uređivao, podsetio je Gordić na Mihizove reči, ali smatra da je to više duhovito nego tačno.

– Urednici su morali da imaju autoritet, častan minuli rad, veliku kulturu, radoznalost, marljivost i sposobnost da drže u stvaralačkoj vezi i kontaktu najbolje pisce svoga vremena – istakao je profesor.

Gordić je među šest poslednjih u nizu „lica”, odnosno glavnih urednika „Letopisa Matice srpske”.

U svoja dva veka, iza ovih svezaka koje su se bavile pitanjima srpske  kulture i književnosti, ali i šire od toga – političkim, ekonomskim, religijskim i drugim temama, stoji 35 uredničkih imena.

Prvi urednik bio je pokretač časopisa i profesor novosadske gimnazije Georgije Magarašević. Najavio ga je još u junu 1823, kroz publikaciju „Objavljenije”. Uređuje se u Novom Sadu, štampa u Budimu i pojavljuje u oktobru 1824, sa oznakom da je za 1825. godinu.

– Od samog početka bio je zamišljen kao časopis koji treba da prikaže celokupnu srpsku književnost, ali i svekoliko znanje ne samo o Srbima, nego i o svim Slovenima u evropskom prostoru. Tu misiju ima i danas – priča bivši urednik dr Dragan Stanić, predsednik Matice.

Tokom 19. veka uređivali su ga književnici i istaknute ličnosti: Jovan Hadžić, prvi predsednik Matice srpske, Teodor Pavlović, matičin sekretar u Pešti, Jovan Subotić, Jakov Ignjatović... A na prelazu u 20. vek, vodio ga je Milan Savić, otac Anice Savić Rebac.

Između dva rata, jedan od urednika je i Marko Maletin, koji se u jednoj svesci bavi, kako je ukazao Slavko Gordić, tada aktuelnom i „par ekselans” političkom temom o podeli Jugoslavije na banovine.

– Letopis ima tu težnju za enciklopedijskom širinom. U naše vreme, doduše, „Zbornici” koji izlaze, u neku ruku su odmenili „Letopise” i ostavili mu uglavnom književni prostor – naveo je Gordić.

Posle Drugog svetskog rata, uređuju ga Živan Milisavac, Mladen Leskovac, Boško Petrović, Aleksandar Tišma. „Letopisu” služi na čast, smatra doajen urednik, da je imao Tišmu, pisca poznatog i prevođenog u svetu. Sto godina ima, podseća, od njegovog rođenja.

Kad smo kod jubileja, ove godine je i 200. godišnjica od rođenja pesnika Branka Radičevića, ali kada je on objavio pesme 1847. nije se našao na stranicama „Letopisa”. To je bilo vreme sukoba Matice srpske sa Vukovom reformom, a Radičević je bio vukovac.

O životu „Letopisa” svedočili su u dokumentarnom filmu i nekadašnji urednici Slobodan Vladušić, Đorđe Despić i Đorđo Sladoje, kao i Selimir Radulović koji ga uređuje od 2023. godine.

U vreme Vladušića, tadašnji ministar kulture Ivan Tasovac smanjio je davanja Matici i doveo u pitanje opstanak Letopisa. „I sad smatram da je skandalozno učiniti takav gest”, kaže bivši urednik koji je tada pokrenuo akciju „Pošaljite primerak Letopisa ministru”.

Vladušić je pokušao da oživi enciklopedijski karakter časopisa i da uključi što više mladih, talentovanih ljudi. Temati su o književnosti, značajnim srpskim piscima i pesnicima, ali i o polisu i megalopolisu, medijima, neofeudalizmu...

– Želeo sam da „Letopis”  bude, kako bi se to danas kazalo, apdejtovan – naveo je on.

Đorđe Despić je uz tradicijsku liniju, koju smatra neophodnom, jer je časopis i osnovan sa idejom da se čuva i neguje identitet srpskog naroda, uveo uporedo u svoje uređivanje moderan senzibilitet, ovovremenske kulturne i književne tonove. Tako je srpska kultura 2017. godine dobila i temat o Niku Kejvu, svetskom rok umetniku.

„Letopis” je nešto stariji od Matice, pošto je ona osnovana dve godine posle njega. Kako to veli pesnik Đorđo Sladoje, časopis je „od sirotog matičinog posvojčeta, postao njen zaštitni znak”. Po njemu, čudo je da je uspeo da odoli ideološkim i političkim udarima, ali i pokušajima da se svede na provincijsko glasilo i na kraju ugasi.

Rad je prekidan u teškim periodima, tokom dva svetska rata, revolucije iz 1848, a pre toga 1835/36, kada je ugarska vlast nastojala da ugasi Maticu srpsku.

– Čudo je takođe da mi „Letopis”, kao i mnoge druge stvari, nismo organizovali, reformisali, pretumbali na stotinu načina da bismo ga, na kraju, devastirali. Evo još jedne omiljene srpske reči – kaže Sladoje.

Za dvesta godina se pokazalo, smatra aktuelni urednik Selimir Radulović, da je „Letopis” ispunio svoju misiju, da misao osnivača i danas živi. Doneo je potvrde da srpska književnost, kako ističe Stanić, nosi neke univerzalne vrednosti.