Navaljni: kako je sve počelo

Specijalno za „Politiku”

Prošlog vikenda bilo je prilično teško proći pored spomenika žrtvama političke represije na Prospektu akademika Saharova – veliku gužvu napravili su policijski autobusi i druga vozila specijalnih službi, a na uglu Baštenskog prstena bilo je dosta specijalaca i policije. Uprkos njihovom pretećem izgledu, primetna kolona ljudi sa cvećem koračala je ka zidu žrtava političke represije – Moskovljani su odlučili da na taj način odaju počast bivšem lideru moskovske opozicije Alekseju Navaljnom, koji je preminuo u najgoroj ruskoj tamnici za osuđenike na smrt iza polarnog kruga (kada bi ovaj tekst mogao da bude objavljen u ruskim medijima, ovde bi i dalje pri pominjanju prezimena trebalo da stoji obavezna napomena, bez koje bi autor mogao da odgovara pred zakonom – „Alekseja Navaljnog je sud Ruske Federacije proglasio teroristom i ekstremistom”). Policija je budno pratila polaganje cveća, a čim bi se neko malo zadržao na mestu, odmah bi se sa policijskog megafona začule reči – građani, ne zadržavajte se, odmah posle polaganja raziđite se. One hrabrije koji su došli sa ručno napravljenim plakatima, odmah su hapsili. Ironija istorije bila je u tome što su se bukvalno na istom mestu u decembru 2011. i januaru 2012. održavali najveći mitinzi opozicije u čitavoj modernoj istoriji zemlje, čiji je jedan od vođa bio Aleksej Navaljni. U njima je tada učestvovao i autor ovih redova, ali me je s pokojnikom povezivalo znatno starije poznanstvo.

Aleksej N., propali kandidat za predsednika Rusije na izborima 2018. i 2024. za koje se odranije pripremao, spada u malobrojne Moskovljane na političkom Olimpu zemlje u poslednjih četvrt veka. Političku karijeru započeo je u partiji Jabloko, gde smo se upoznali davne 2004. godine. Kancelarija koju je delio s tadašnjim omladinskim liderom partije Jabloko, Iljom Jašinom (koga je ruski sud uhapsio i osudio za diskreditovanje ruske vojske 2022. godine) nalazila se na prvom spratu vile u kojoj je bilo sedište Jabloko u Pjatnickoj ulici u Moskvi. Nakon što je stekao diplomu pravnika na Ruskom univerzitetu prijateljstva među narodima „Patris Lumumba”, Aleksej je započeo paralelnu karijeru u biznisu i politici. U životu veseo, pristupačan i ljubazan čovek, u periodu našeg poznanstva i zajedničkih omladinskih druženja gledao je malo s visine na čitav taj omladinski pokret – posle prve „narandžaste revolucije” u Ukrajini 2004. došlo je do buma omladinske politike u Rusiji, u kojem je autor ovih redova aktivno učestvovao – stvarao je i vodio omladinsku organizaciju partije Rodina, Dmitrija Rogozina. U to vreme Aleksej je već bio šef kabineta Moskovske gradske organizacije partije Jabloko, vodio je predizbornu kampanju stranke u Moskvi, ali još nije i sam ušao u politiku. Koliko se sećam, u to vreme više ga je zanimalo kako da postane jedan od manjinskih akcionara velikih ruskih korporacija. Jednostavno rečeno, Aleksej je kupovao najmanje moguće pakete akcija kako bi kasnije dobio pristup internoj dokumentaciji kompanija. Pošto bi dobio takav pristup, mogao bi kasnije da koristi ove informacije u skladu sa svojim ciljevima i zadacima.

Tako su počele čuvene „istrage Navaljnog” – kao manjinski akcionar imao je pristup svim internim dokumentima kompanija poput VTB-a, „Aeroflota” i nekih drugih, na čemu su se bazirale njegove prve antikorupcijske istrage još krajem prve decenije 21. veka. Tu će nešto kasnije izgraditi svoju reputaciju. Ali onda, za vreme drugog predsedničkog mandata Vladimira Putina, na vrhuncu omladinske politike i popularnosti urbanog nacionalizma, Aleksej aktivno na sebi isprobava imidž nacionalpatriote. Učestvuje u „Ruskim marševima” – nacionalističkim šetnjama povodom „Dana nacionalnog jedinstva”, 4. novembra, koji je Kremlj tek nedavno smislio u čast završetka ere „Smutnje” i oslobođenja Moskve od poljskih intervencionista, umesto Dana Oktobarske revolucije 1917. godine, koji se još od sovjetskih vremena obeležava 7. novembra. U to vreme Aleksej se više puta našao za istom govornicom s političarem Dmitrijem Rogozinom, piscem Zaharom Prilepinom i filozofom Konstantinom Krilovom. Kasnije, 2007. godine, Navaljni učestvuje u projektu koji je osmislio politikolog Stanislav Belkovski za stvaranje pokreta „Narod” – zajedno s drugim liderima nacionalpatriotskog pokreta Rusije. Zato od njega traže da napusti partiju Jabloko, a njegove doskorašnje liberalne kolege ga bojkotuju. Ali pokret „Narod” se raspao, a da se nije ni rodio, pa se Aleksej vratio svojim istraživačkim i novinarskim aktivnostima. Postaje jedan od domaćina novih „DA-debata”, čiji se naziv tumačio kao „Demokratska alternativa”. Nastupa kao moderator takvih debata u prestoničkim klubovima između glavnih opozicionih ruskih političara i tajno polaže pravo na vođstvo. Vrlo brzo, već na parlamentarnim izborima 2011. godine, Aleksej postaje autor ideje – glasajte za bilo koju partiju, osim za „partiju prevaranta i lopova”, ukazujući na vladajuću Jedinstvenu Rusiju.

I ova ideja delimično funkcioniše – nezadovoljni Rusi bojkotuju Jedinstvenu Rusiju deleći svoje glasove između Pravedne Rusije i komunista, a posle rezultata izbora na kojima je otkrivena prevara masovno izlaze na moskovske ulice. Počinje period „protesta belih traka”, odnosno, kako ga je tadašnji arhitekta ruske politike Vladislav Surkov prikladno nazvao, „protesta gnevnih građana”. Aleksej postaje jedan od njihovih vođa. Kasnije će ovi glasovi obezbediti dostojno drugo mesto (27 odsto) za Alekseja na izborima za gradonačelnika Moskve 2013. godine i gotovo da će osigurati drugi krug aktuelnom gradonačelniku Sergeju Sobjanjinu (51 odsto). Posle drugog ukrajinskog Evromajdana i referenduma na Krimu koji je za njim usledio, Aleksej podržava aneksiju Krima, što ponovo baca njegov liberalni krug u malodušje, a vlast čini nervoznom. Političar nacionalno-patriotskog opredeljenja koji razotkriva one koji primaju mito i korumpirane funkcionere na vlasti – šta bi moglo biti opasnije? Sada Navaljni izvodi učenike i studente na ulice – razlozi nisu bitni, ali istovremeno se čini da on sam „drži Boga za bradu” – izvlači se s uslovnim kaznama za iste privredne prestupe zbog kojih svi ostali leže u zatvoru. Činjenica je da, kada je Aleksejev prijatelj, poslednji lider Saveza desnih snaga Nikita Belih, bio gubernator Kirovske oblasti, Navaljni postaje potpredsednik Fonda za podršku Kirovske oblasti i bavi se tamo brojnim poslovnim projektima. Neki od njih kasnije postaju predmet krivičnih postupaka, uključujući i one koji se odnose na aktivnosti kompanije „Kirovles”. Kad Alekseja uhapse u Kirovu, u Moskvi se u blizini zgrade Državne dume okuplja takav miting, da mu vlasti preinačuju kaznu na uslovnu, a narednog dana ga puštaju na slobodu. Ali Navaljni to više neće moći da ponovi 2021. godine, kad se u ledenom januaru vratio iz Nemačke. Biva uhapšen na osnovu optužnice u onom istom postupku „Kirovles”, za koji nije hapšen nekoliko godina ranije, a kasnije će optužnici više puta biti dodavane nove tačke. Zašto se posle trovanja vratio u Rusiju, možda je glavno pitanje koje postavljaju njegove pristalice. Ali, bilo kako bilo, to pitanje više neme kome da se postavi.

Poslednji put kada smo se Aleksej i ja slučajno sreli u Parizu 2011. godine naleteli smo jedan na drugoga na ulici u 16. arondismanu, ja sam došao na neku međunarodnu konferenciju, a njega nisam ni pitao zašto je došao. Zagrlili smo se kao stari prijatelji. I više se nismo videli. Bio je ljubazan, veseo i pomalo lukav čovek. Pokoj mu duši.

*Politikolog