Lu­ka­šen­kov put na Za­pad

Pred­sed­nik Be­lo­ru­si­je Alek­san­dar Lu­ka­šen­ko po­tre­ban je Za­pa­du. U to vi­še ne­ma ni­ka­kve sum­nje. Čo­vek či­ja je vla­da­vi­na u pro­te­klih de­se­tak go­di­na va­ži­la za „po­sled­nju dik­ta­tu­ru u Evro­pi“ mo­že po­no­vo lak­še da di­še. Ko­li­ko do ju­če ni­ti on ni­ti iko iz nje­go­vog okru­že­nja ni­je mo­gao da ra­ču­na na go­sto­lju­bi­vost za­pad­nih pre­sto­ni­ca. Evrop­ska uni­ja i SAD op­tu­ži­va­le su ga za fal­si­fi­ko­va­nje iz­bo­ra, pri­vo­đe­nje čla­no­va opo­zi­ci­je, gu­še­nje slo­bo­de me­di­je... A on­da, prak­tič­no pre­ko no­ći, stva­ri su pro­me­nje­ne iz ko­re­na.

Na­zna­ke o sprem­no­sti da pri­gr­le be­lo­ru­skog li­de­ra Evro­plja­ni su po­če­li da is­ka­zu­ju uoči ne­dav­nih par­la­men­tar­nih iz­bo­ra. Ta­da se pri­ča svo­di­la na ve­ro­va­nje da će u naj­vi­ši za­ko­no­dav­ni dom biv­še so­vjet­ske re­pu­bli­ke ko­nač­no ući i ne­ko od pred­stav­ni­ka opo­zi­ci­je i da će, sa­mim tim, i de­mo­kra­ti­ja, ona­kva ka­kvom je pred­sta­vlja­ju za­pad­nja­ci, ko­nač­no stu­pi­ti na be­lo­ru­sko tlo. Lu­ka­šen­ku su, pod uslo­vom da stva­ri kre­nu tim to­kom, obe­ća­va­ne i iz­ve­sne olak­ši­ce, po­put uki­da­nja za­bra­ne pu­to­va­nja u ino­stran­stvo za nje­ga i još 40 lju­di iz nje­go­vog naj­bli­žeg okru­že­nja.

Ali ka­da su se na­de Evro­plja­na raz­bi­le o ne­po­ko­le­blji­vu uve­re­nost Lu­ka­šen­ko­vih po­da­ni­ka da je za po­li­tič­ke pro­me­ne isu­vi­še ra­no, u igru su po­če­li da se uvo­de no­vi igra­či. Do­tle hva­lje­ni i po­dr­ža­va­ni opo­zi­ci­o­na­ri kao da su iz­gu­bi­li meč – i kod ku­će i na stra­ni.

Po­mir­lji­vi sig­na­li

„Vre­me je da se okre­ne stra­ni­ca u na­šim od­no­si­ma. Ja­sno je da je Be­lo­ru­si­ja kre­nu­la is­prav­nim pu­tem”, iz­ja­vio je pred­se­da­va­ju­ći Or­ga­ni­za­ci­je za evrop­sku bez­bed­nost i sa­rad­nju, fin­ski mi­ni­star spolj­nih po­slo­va Alek­san­der Stub pri­li­kom ne­dav­nog bo­rav­ka u Min­sku. A je­dva ne­ko­li­ko da­na pre to­ga, po­sma­tra­či OEBS-a ko­ji su pra­ti­li iz­ja­šnja­va­nje gra­đa­na su­mi­ra­li su svo­ja is­ku­stva sa te­re­na u krat­ki za­klju­čak: „Ni­su is­pu­nje­ni neo­p­hod­ni pa­ra­me­tri ko­ji bi iz­bo­re za be­lo­ru­ski par­la­ment mo­gli da kva­li­fi­ku­ju kao de­mo­krat­ske.“

Isti­ni za vo­lju, i sam Bat­ka (ka­ko Lu­ka­šen­ka zo­vu ze­mlja­ci) po­sled­njih me­se­ci slao je put Za­pa­da po­mir­lji­ve sig­na­le. Pre sve­ga, pu­stio je iz za­tvo­ra ne­ke od naj­u­gled­ni­jih opo­zi­ci­o­nih li­de­ra i omo­gu­ćio im da iza­đu pred na­rod sa sop­stve­nim po­li­tič­kim sta­vo­vi­ma – i po­ka­žu šta zna­ju i ko­li­ko vre­de. Vaj­da po po­me­nu­te ni­je baš bi­la ve­li­ka, ali obez­be­đe­na je de­mo­kra­tič­nost iz­bor­nog pro­ce­sa. Po­red to­ga, iz­beg­nu­ti su mo­gu­ći pro­te­sti opo­zi­ci­je ši­rih raz­me­ra, ka­kvi su po­tre­sa­li be­lo­ru­sku pre­sto­ni­cu u pro­le­će 2006.

Pi­ta­nje je, me­đu­tim, da li bi „da­va­nje da­ha po­li­tič­kim pro­tiv­ni­ci­ma” bi­lo do­volj­no da odo­bro­vo­lji ve­či­to sum­nji­ča­ve Evro­plja­ne da Lu­ka­šen­ko ni­je ura­dio još jed­nu va­žnu stvar. Na­i­me, pri­lič­no neo­če­ki­va­no je „ig­no­ri­sao“ ne­dav­no mo­skov­sko pri­zna­va­nje ne­za­vi­sno­sti dve biv­še gru­zij­ske re­pu­bli­ke – Ju­žne Ose­ti­je i Ab­ha­zi­je. Mno­gi za­pad­ni ana­li­ti­ča­ri su po­žu­ri­li da ova­kav po­tez pro­tu­ma­če kao ja­san sig­nal Kre­mlju da u Min­sku na ne­ke do­ga­đa­je gle­da­ju svo­jim oči­ma i ru­ko­vo­đe­ni sop­stve­nim in­te­re­si­ma. I po­red či­nje­ni­ce da dve ze­mlje ve­zu­je po­li­tič­ki do­go­vor o dr­žav­noj uni­ji, pot­pi­san još u vre­me vla­da­vi­ne biv­šeg ru­skog pred­sed­ni­ka Bo­ri­sa Jelj­ci­na.

Alek­san­dar Lu­ka­šen­ko je vo­leo u obra­ća­nju ve­li­kom su­se­du da is­ti­če ka­ko je Be­lo­ru­si­ja „po­sled­nji od­bram­be­ni be­dem Ru­si­je pre­ma Za­pa­du“. Od­bi­ja­nje pri­zna­nja Ju­žne Ose­ti­je i Ab­ha­zi­je, kao da je do­ne­kle de­za­vu­i­sa­lo ova­kva ose­ća­nja. Ze­mlje Evro­pe su se oštro us­pro­ti­vi­le od­lu­ci Mo­skve o ko­ma­da­nju Gru­zi­je i stav Be­lo­ru­si­je po tom pi­ta­nju do­šao im je kao do­bi­tak na lu­tri­ji. Na­rav­no, ne za­to što bi ti­me na bi­lo ko­ji na­čin pro­me­ni­li stva­ri na te­re­nu, ne­go iz či­ste po­tre­be da se „pri­me­rom Lu­ka­šen­ko“ umi­ri do­ma­ća jav­nost, ko­ja sve ma­nje ve­ru­je u ve­šti­nu sop­stve­nih li­de­ra u glo­bal­nim spolj­no­po­li­tič­kim igra­ma.

Ra­ču­ni­ca Kre­mlja

Sa dru­ge stra­ne, in­te­re­sant­no je da se na Lu­ka­šen­ko­vu svo­je­gla­vost u Kre­mlju gle­da pri­lič­no hlad­no­krv­no. Na Cr­ve­nom tr­gu zna­ju da adu­ti ko­je oni dr­že u ru­ka­vu i te ka­ko nad­ma­šu­ju one ko­ji­ma ba­ra­ta­ju Evro­plja­ni. Sve­sni su i da Lu­ka­šen­ko­va igra, za sa­da, mo­že da im ide na­ru­ku. Moskovska eki­pa, na­i­me, ve­ru­je da ima do­volj­no mo­ći da u sva­kom tre­nut­ku po­ka­že be­lo­ru­skom li­de­ru iz­laz sa po­li­tič­ke po­zor­ni­ce. Ali nje­go­va mo­gu­ća ulo­ga u pre­mo­šći­va­nju ne­su­gla­si­ca na re­la­ci­ji is­tok–za­pad, po­ja­ča­nih po­sle kav­ka­skog ra­ta, mo­gla bi se po­ka­za­ti kao mno­go pri­hva­tlji­vi­je re­še­nje. Uz to, „na slu­žbi“ u ru­skoj pre­sto­ni­ci već iz­ve­sno vre­me su Le­o­nid Erin i Vla­di­mir Mac­kje­vič, obo­ji­ca biv­ši pred­sed­ni­ci be­lo­ru­ske slu­žbe bez­bed­no­sti, po­zna­ti­je pod na­zi­vom – KGB. Pri­su­stvo dvoj­ca sa ta­kvim pe­di­gre­om za Mo­skvu ni­je ni­ma­lo ne­va­žno. Uz to, Mac­kje­vič, ko­ji je do­ne­dav­no kao am­ba­sa­dor Be­lo­ru­si­je slu­žbo­vao u Be­o­gra­du, jed­no vre­me je va­žio i za mo­gu­ćeg na­sled­ni­ka Alek­san­dra Lu­ka­šen­ka.

Ka­ko će stva­ri da­lje da se raz­vi­ja­ju mo­glo bi bi­ti ja­sni­je već 2. no­vem­bra, za ka­da je pred­vi­đe­no pot­pi­si­va­nje do­go­vo­ra dve ze­mlje o iz­grad­nji re­gi­o­nal­nog si­ste­ma pro­tiv­va­zdu­šne od­bra­ne. „U voj­nom smi­slu reč je, prak­tič­no, o za­šti­ti od NA­TO-a“, iz­ja­vio je tim po­vo­dom ge­ne­ral­ni se­kre­tar Ru­sko-be­lo­ru­ske uni­je Pa­vel Bo­ro­din. Vre­di pod­se­ti­ti da je još po­čet­kom pro­šlog me­se­ca sam Lu­ka­šen­ko ka­te­go­rič­ki od­ba­cio bi­lo ka­kve spe­ku­la­ci­je o ova­kvoj vr­sti voj­ne sa­rad­nje sa Ru­si­jom. Oči­gled­no, pre­do­mi­slio se.