Portret lepe mame

Šesnaesti februar me uvek podseti da je tog dana, a leta Gospodnjeg 1940, na svet došla srpska pripovedačica, romansijerka i književna prevoditeljka Vera Kolaković, rođena Jeremić.

Srpska literatura čuva je i pamti po romanima „Seljakova smrt”, „Portret lepe mame”, „Skinite naočare, gospodine” i drugim, a i po zbirkama pripovedaka „Dar pokojnika”, „Narcisa”, „Pečurke su deca kiše”. Prevodila je velike nemačke pisce, Klajsta, Hesea, Rilkea, Grasa...

Veru sam upoznao na Livadici, na Gradcu, nedaleko od njenog rodnog Degurića. Bilo je leto 1984, i oboje smo svaki dan dolazili tu na kupanje: ja skroz od Valjeva, ona iz komšiluka, samo se spusti s brda. Ja sam imao nepunih 16 godina, a Vera je tad imala 44.

Prvo smo se sami detektovali na mestu gde se, ipak, samo odvažni kupaju, a onda sam saznao da je ona dugogodišnja, višedecenijska drugarica mog ujaka i moje majke. Posle je Vera obnovila staro, detinjsko drugarstvo s mojom majkom, pa

je dolazila kod nas kući u Beogradu.

Kad je videla da pišem, zainteresovala se i, za divno čudo, čitala šta radim. Tako sam i počeo da odlazim kod nje, u stančić u Zahumskoj ulici, gde me je upoznala s nekim našim značajnim piscima, a ja posebno pamtim susret s velikim Stevanom Pešićem.

Kasnije mi je Vera pisala recenzije, odnosno pogovore za dve zbirke pesama: „Odbranu Danajaca” i „Dag”. Nikad me nije hvalila direktno; osećao sam čak i izvesnu čeličnu, hladnu opstrukciju u njenom ophođenju prema meni, biće da je bila pomalo nepredvidiva osoba.

Došla je na sahranu moje majke, u aprilu 1996, i kad smo već odlazili s groblja, prišla mi je i rekla: „Sad, kad si se oprostio od majke, možeš majku imati u meni”.

Umrla je u jesen 2002, u 63. godini, i sahranjena je na groblju u njenom Deguriću.