Država od koje su ostale istorija i emocije

Doći će vreme kada će mnogo više ljudi posećivati Arhiv Jugoslavije, sada imamo mnogo razloga da Jugoslaviji pristupimo racionalno. Te države više nema, da nešto nije bilo trulo, ne bi se ni raspala. Ali bilo je tu i dobrih stvari, kaže nam Milan Terzić, direktor ustanove koja u zgradi na Senjaku čuva riznicu dokumenta o kraljevini Južnih Slovena, o SFRJ, SRJ i SCG. Povodom 74. godišnjice osnivanja, arhiv je nedavno priredio rođendansku izložbu, na kojoj je prikazan deo blaga baštinjenog od 1918. do 2006. Za mnoge posetioce bio je to emocionalan susret s vlastitom mladošću, a oni koji su o Jugoslaviji samo čitali i slušali imali su prilike da vide tragove koje je ostavila u vremenu.

– Ovde se nalazi 40 kilometara građe, dok Arhiv Srbije ima trinaest. Jugoslavija je bila velika država i kao takva bila je značajna u međunarodnim okvirima, i za vreme kralja Aleksandra Karađorđevića i tokom vlasti Josipa Broza Tita – ističe Terzić.

Ova dva vladara utkana su i u enterijer i u zgradu arhiva, koja je 2007. proglašena spomenikom kulture.

Kralj Aleksandar ju je podigao i u njegovo vreme je bila muška gimnazija sa internatom, a danas prostor pred kancelarijom direktora krase delovi nameštaja koje su Titu poklonili Kinezi. A svima koji žele da saznaju nešto više o državi „kralja ujedinitelja” i „druga i vođe” i njegovih naslednika, biblioteka arhiva je na usluzi.

– Naša čitaonica je jedna od najposećenijih. Kroz nju godišnje prođe oko 800 istraživača iz celog sveta. Najviše je istoričara koji spremaju doktorske disertacije, uglavnom dolaze iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine. Na našoj građi je nastalo desetine hiljada doktorskih i master radova. Biblioteka ima oko 29.000 knjiga i 10.000 časopisa. Nepisano pravilo je da svako ko objavi knjigu nastalu na temelju naše građe, kasnije je ovde donese, a mi je čuvamo – kaže Terzić.

Ipak, neki dokumenti, zbog zakonskih procedura, još nisu dostupni javnosti.

– Imamo 886 fondova, to je velika količina papira koju treba srediti. Posetioci mogu da je čitaju, kopiraju i skeniraju. Civilna građa se za javnost otvara posle 30, a vojna posle 50 godina. To je regulisano zakonom. Dakle, mi sada na uvid dajemo građu do 1994. godine – objašnjava naš sagovornik.

Arhiv nije tu samo da čuva građu već i da je spasi od propadanja, ali i digitalizuje.

– Imamo odeljenje za konzervaciju koje obnavlja oštećenu građu. A od Ministarstva kulture smo dobili i najmoderniji skener za digitalizaciju. To je težak posao, na kome su angažovane četiri osobe, jer svaki papir mora da se slika, a jedna kutija ima oko 1.000 papira. Onda sve to mora da se složi po redu, da se označi brojevima, pečatira i na kraju proveri. Nakon toga ne morate da habate dokumenta dajući ih istraživačima, nego će ih oni u digitalnoj formi dobiti na kompjuteru – objašnjava Terzić.

Opisana procedura nam je postala jasnija kada smo prošli kroz sobu u kojoj se dokumenta čuvaju. U prostoriji koja je za vreme studentskog doma bila bazen, sada se nalaze na hiljade fascikli poređanih na 11 polica. Da biste dosegli poslednju, potrebne su vam visoke merdevine. Na spratu ispod je izložbena sala, koja je za vreme kralja Aleksandra bila menza internata.

– Godišnje organizujemo tri-četiri postavke. Tokom ove imaćemo izložbu posvećenu spomeničkoj kulturi Prvog svetskog rata. Uradićemo i izložbu zajedno s Tunisom, jer je 1915. jedan kontigent naših vojnika tokom Velikog rata otišao u Bizertu. Oni će te iste eksponate predstaviti u svojoj zemlji – kaže direktor Arhiva Jugoslavije.

To pokazuje da je saradnja sa strancima dobra, ali neki jugoslovenski sukobi ni posle više od 30 godina još nisu rešeni.

– Mi imamo obavezu da bivšim jugoslovenskim republikama dajemo građu. Stalo se na stanovištu da je najbolji način da se građa digitalizuje i da se kopije daju njima. Međutim, kad se spomenu pare, svi beže kao đavo od krsta. Nama država Srbije daje novac za digitalizaciju, ali moraju i oni da daju. Što se tiče njihovih zahteva, mi imamo posebnu prostoriju u kojoj oni mogu da istražuju i skeniraju papire i da s tim da rade šta god hoće. Kod nas se, na primer, nalazi dokument o osnivanju Univerziteta u Ljubljani. Slovenci su tražili original, mi to nismo hteli da damo, pa smo im ga poslali u digitalnoj formi, da bi oni 2019. obeležili 100 godina od osnivanja Univerziteta u Ljubljani – kaže Terzić i naglašava „da bez dokumenata nema istorije”.

– Nije na nama da sudimo. Generacije istoričara pišu knjige i svaka od njih daje neki doprinos. Mi samo treba da prenesemo „kako je bilo”, što je rekao Leopold Ranke. Jedino tako možemo razumeti događaje i ličnosti, jer u povesti ništa nije samo crno ili belo – zaključuje Terzić.

Tito, Če i svetska revolucija

U Arhivu Jugoslavije se nalaze i fotografije susreta Josipa Broza Tita i nekih od najznačajnijih ljudi epohe, poput kraljice Elizabete Druge, osnivača Pokreta nesvrstanih, Čea Gevare...

– Če Gevara je iz Egipta 1959. došao u Srbiju, a prvo je posetio vojnu fabriku u Kragujevcu. Tito ga je primio na Brionima da pričaju o kupovini oružja i svetskoj revoluciji. Imamo dokumenta o svim ličnostima koje su ovuda prošle, kao i o Titovim posetama njima. To su celi elaborati o ličnostima s kojima je Broz razgovarao. Ovde se nalaze informacije poput onih na koje uho Čerčil slabije čuje, da li je nama naklonjen ili ne, koja su moguća sporna pitanja koja može postaviti – kaže direktor Terzić.