Teško otkrivanje trovača reka

Radnik u zaštitnoj jakni stoji na barži ukotvljenoj blizu starog Železničkog mosta i brizgaljkom štrca rastvarač u uzani, zamućeni kanal između plovila i desne obale Save. Kada završi, on i njegove kolege tek treba da pokupe guste naslage boca, kanti i ostalog đubreta u kanalu nešto dalje niz trup barže kako bi mogao da istisne hemikaliju i duž tog potesa. Đubre se, kao i uvek, danima taloži sa raznih brodova usidrenih kraj mosta, ali radnici „Partizanskog puta – asfaltne baze” moraće ovog puta da očiste celokupan pojas smeća, zbijen tako da se reka i ne vidi. Nema drugog načina da dopru do vode u koju su nedavno greškom ispustili nekoliko desetina litara mazuta.

– Cele nedelje oko 15 radnika pokušava da završi čišćenje. Protraćili smo vreme i ljude dragocene za druge poslove, ali ne žalimo se, sami smo krivi i sada moramo da ispravimo „brljotinu” – kaže Miodrag Stefanović, rukovodilac u „Partizanskom putu”.

Na pitanje koliko novca su izgubili na čišćenju, Stefanović kaže: „Oko milion dinara”. Očekuje ih i kazna za privredni prestup, koja može da iznese od 200.000 do 3.000.000 dinara. Ovo im je prvi takav prekršaj za pola veka koliko su smešteni blizu mosta i odmah su ih uhvatili. Mnogi su „bolje sreće” od njih i nikada se ne odaju. Prestupnika ima mnogo dok vodoprivrednih inspektora u Beogradu nema više od četiri.

– Ovo je lagan slučaj, krivac je očigledan i voljan da sarađuje. Obično je drugačije. Pre mesec dana smo otkrili naftu izlivenu kod Bežanijskog zimovnika. Neko je ispustio naftu u atmosferski kolektor, odakle ju je prva velika kiša povukla ka Savi. Kada se to desi, nema načina da utvrdimo ko je istresao đubre i ostavio ga nama da čistimo na trošak budžeta – kaže Sonja Simić, načelnik beogradskog odeljenja Republičke vodoprivredne inspekcije.

Najnezgodnije situacije su, ipak, kada nafta nije ispuštena sa obale, što ostavlja jasnije tragove ka počiniocu, već sa broda u pokretu. Svaka posada je tada osumnjičena, ali dokaza koji bi ukazali na pravog krivca nema. Pre nego što ga uhvate, štetočina je možda već napustila srpske vode. Uz malo sreće, i naftna mrlja je otplutala za njom. U suprotnom, Rečna policija ne može ni da barem ukloni posledice prestupa i očisti mrlju jer nema opremu za saniranje vodotokova.

– Naše luke ne prihvataju kaljužne vode brodova, koje zaostanu posle prerade goriva, pa ih plovila ispuštaju u reku. Da to učine u inostranstvu, lako bi ih našli upoređujući sastav mrlje sa uzorcima tovara brodova, koje uzimaju u svetskim lukama, ali kod nas se ni to ne radi – objašnjava Simićeva i napominje da Srbija, Hrvatska i Bosna i Hercegovina konačno rade na protokolu koji bi regulisao čišćenje reke u slučajevima kada se brod oslobodi otpada u vodama države koja nije njegova matica.

Osim akcidentnih slučajeva, inspektori moraju da se nose i sa hroničnim zagađenjima. Tek tu su im ruke vezane.

– U Čukaričkom rukavcu, gde će da izgrade marinu, svaka kiša uskomeša mulj, posle čega se digne nesnosan smrad i ribe uginu. Taj mulj je toliko toksičan da standardne mere čišćenja nisu dovoljne i neophodno je nositi ga na deponiju. Priča se kako je Topčiderska reka, koja se uliva u Rukavac, opterećena industrijskim vodama, ali nju najviše zagađuju izlivi iz divljih kanalizacionih priključaka. Čistiti Rukavac za gradnju marine je besmisleno dok se ne sredi komunalni nered u tom delu grada – priča Simićeva.

Ona i njeni ljudi se brinu i za zaštitu nasipa protiv poplava. U nasipe nije dozvoljeno pobosti ni kolac, ali njih rovare i privatne firme i pojedinci koji bespravno dižu vikendice, ignorišući i opštu i sopstvenu bezbednost. Čak i državne institucije ponekad zaborave na oprez. Nedavno je jedno od komunalnih preduzeća sa teritorije Beograda nesmotreno probilo nasip radi kolektora za školu i sprovelo cevovod direktno u obližnju rečicu.

Inspektori nemaju razloga da budu zadovoljni ni sudskom praksom. Kazne su niske, ocenjuje Simićeva. Da su više, moguće da bi firme bile manje spremne da rizikuju i prijavljivale bi nedozvoljene izlive pre nego što nastane ozbiljna šteta po životnu sredinu i njihova odgovornost počne da se meri basnoslovnim sumama za odštetu.

– Oni kojima je dokazana krivica plaćaju samo kaznu, koja je ponekad mnogo niža od troškova čišćenja, što pada na teret države – kazala je Simićeva.

Sa više para, inspektori bi mogli češće da prinudno izvršavaju rešenja i blindiraju ispuste preduzećima koja se ne obaziru na upozorenja. Kako zagađivanje okoline ne povlači dovoljno teške posledice po krivce, nije čudo što je obala pristaništa kod Železničkog mosta, kao i brojne druge lokacije na beogradskim delovima Save i Dunava, grozno prljava.

-----------------------------------------------------------

Građevinci istovaruju smeće na obalama

Kontrolišući čistoću vodotokova i priobalja Save i Dunava, komunalni inspektori su od 22. septembra do 10. oktobra na više mesta na obali otkrili deponije građevinskog materijala, ostavljenog posle radova na plovilima. Aljkavi graditelji su ostavili i delove pontonskih i prilaznih mostovskih konstrukcija i čamaca.

Inspektori su na rekama uočili i veliki broj napuštenih platformi i splavova oko kojih se skuplja smeće. Budući da su njihovi vlasnici nepoznati, nemoguće je voditi upravni postupak. Vlasnicima zapuštenih objekata koje su mogli da pronađu inspektori su izdali 33 naloga i rešenja sa vrlo kratkim rokovima za izvršenje. Protiv onih koji ne postupe po rešenjima biće podneti zahtevi za pokretanje prekršajnih postupaka.